Podunavka Zemun

102

ПОДГН1ВК1.

зојгб Воиславомг и ст> градомг Которомт. долазили разправе ради Урошу, већЂ Вукашину, као што су му год. 1370е Апр. 5 гђ ради потврђена стари Хрисовула дошли, онда, кадЂ е пуну властв кралл у рукама имао. 5, наипосле, што ни КантнкузенЂ, као едновременмЛ нисацЂ, о ВукашиновоВ влади ништа неспомин^, већЂ намг напроти†каже, да е блена сама владала, оставивши сина Уроша, да се противу стрица свога Симеона (Синише) бори : „Башг у оно време (год. 1357) умре и кралв Срб1е (ДушанЂ), по коегЂ сшрти дигла се "не мала буна нзмеђу Србала. — брбо и СимеонЂ, кралн братЂ , у оно ~ време Акарнан1е ГосподарЂ, целу е Србала државу себи жел1о освоити, имагоћи на своши сграни силне Србске велможе; и УрошЂ, крала синђ , да бм себи сачувао отчдно.жрал^вство, дигао е противу стрица свога оруж-је. блена пакг, овогђ мати, (кон е онда у Серезу седила), ни сину ни, деверу своме шшта неверугоћи, кадЂ е многе градове подђ '

свого властв узела, и свого снагу добро утемелБИла, сама е царствовала*), ни сина ни девера недирагоћи, а сотпмђ ман^ помагагоћи. Царства Србскогг навснажши чинови, свакШ ио особЂ за себе слаб ^е градиће освое. Одг нби гдикои нис}' кралго као своме господару поддани били, него као другу и прјзтелго слали су одђ себе помоћк, други пакЂ Симеону, стрицу н 4 говомђ , помагали су, трећи пакг ни на лево ни на десно нетежећи, очекивали су изходг, желећи снажшемг сл-ћдовати. ' :н ') По смему предизложеномЂ н бм рекао, да е казиван4 ТроношкогЂ летописца о другоб Душановов женитби ц о В ) г кашиновомг „пЉстунству" неосновано и просто измишлјзно, дубл^ћ пакгидростран^е изпнтиван^ћ оставламг зналцима исторје. " Г 'Ј Ово надЂ разисннва, одкј дђ бленинг повадг, сним .тћнЂ у VII, части ГласЕика, подђ чис . 38. '**) Види споменуте „спомене изђ византискн списатела" стр. 184.

Пркарвднма! иаг№31 г д* »I р:Ј;бЈ ;кЕЕВО'ггкаш.

Ако станемо прил-ћжно испнтивати природу животина, то ћемо лако увидити моћи, да између нби и таковм пма, кое нечине у свему безг размишлаванн. Млоги естоствоиспнтателБи приписивали су ово единои као урођено^ снли нагона, кои у толико само дМствуе, у колико е нуждно за издржаван^ и расплођен4 нб 1 ово . Природнни дакле нагонг проста е душевна сила и моћв, кон безг размишлнвана д4пствуе, и кое дМство чрезг искуство и упражннван г ћ никако изменити се неможе. Новорођено дете сиса млеко материно онако лако и вешто, као годђ што ће и после 10 или 12 месецШ сисати. Мала пчелица чимђ пзђ саћа изпђе, одма почне свои посао вршити, и то тако лако и вешго као наистар1н пчела. Нагонг е дакле проста сила, кон безг промене еднимг истимђ токомг извршава разне послове безг размишлнванн и икаквогг напрезанн разума; разз т мг е напротивг такова способностБ и сила, кон разна умна заннмана предузима, ова не само да одг искуства зависе, него се з 'пражннван&мђ све већма и већма усавршенствуе. Са сполншнби предмета упечатл^на есз т основи овогг заниманн. Ова з т печатлена могз т се чрезг памтен4 и понавлати , тако на ир. кадг наиђемо на какавг предметг, кои смо еданпутг видили, то насг сећан4 опомин-ћ, да намг е исгбиј познатг. Неможемо дакле никако одрећи, да сз г неке животшЉ поредЂ нагона и некимг степеиомг разз т ма обдарене. Оваи пакг разумг несравнгоемо сг човечшмг разз т момг , ерг оваи у млогоме нагонг надвишз т е , потоме естествопспБиателБн и неставлаго човека у редг органичнн гћлеса, већг онђ самг сачиннва особенн разредг у естественои повестници. У напнов1е вреле филозофи и естествоиспнтателБИ млого су о томг разлагали, имаголи или немаго животин4 разз т ма. БиФонг е признавао, да животин^ћ имаго чз г вства и свести само о садашн^ћмг н&јовомг бнћ\ т , одрицао е пакг СЕако разсуђаван^, иознаван -ћ прошлости, памтен4 и онз т моћк, да бн могле свон чувствованн сравнити и идее имати. Но онг

истни з т дрз т гимг частпма сш1саш'н н4говн ше опетг могао некимг животиннма памтен-ћ одрећи. Тако вели о псетз т , да н4гова жестока, лростна и дивла природа у кући омекша; оно сваконкимг начиномг гледа да се господару допадне и овоме сву свонј см-ћлоств на расиоложен^ћ дае; оно га моли, дознае по навманБИмг знацима )гћговз г желго, млого е верн1е и сталше одг човека, нема осветолгоб1а и наивећа мз т е та брига, да се господару допадне. Псето већма памти лгобавБ , него нанешену увреду, зато се оиг неће отуђитн, ако се сђ нбимђ и зло постз т па. Како бн дакле псето безг разз т ма све ово разз т мети могло ? Како бн се доброгг сг нбимђ поступанн опоминно, кадЂ памтенн нема? Но некЈИ е списателБ врло добро примвпо рекавши, да Бифоиђ нао историкг оно опровргава, што као филозофђ потврђу«. Но између св1го филозофз и естествоиспнтателн првив е ово систематично онрел/ћлЈо Фридрихг Кив1е (\ т мро 1832). Онђ е поставјо прво граннце разз т ма кодг св1к> животинн, дрЗ т го границе налазеће се измеђз' разума и иагона, и треће разлику човеч^егг разума одг разума животинн. Што сз' Декарте н Бифонђ казивали, да животин-ћ разума немаго, то су збогг тога чинили, што нису могли разумг животинама у ономг степену приписивати , као што га и самг човекг има; нБ10ва е дакле блуднн у томе бБ1ла, што нису границе примћтити и опред*ћлити могли кое између разз т ма човечЈегг и разз г ма животина постое. Што су иапротинг Кондилакг и Лероа наИвишш степенг разз т ма животиннма приписивали, то су збогг тогг чинпли, што нису знали разлику између р а " зума и нагона. Кивје е изнашао и опред"ћл1о разне степене разума кодг сисара. Тако у првни редг спадаго четвероруки, међу коима се Шимпанзе п Орангутангг наивећма одликз т го; у ДРУ" Г111 редг месождери, међу коима се псето одликуе; з т тр е " ћ1и дебелокожм међу овима конб и слонг. У последи ^м 1, реду еу преживари и глодари. Чптателк ће ову истину изг прим-ћра, кое ћемо навести, лако моћи увидити; кои бн пакч>