Podunavka Zemun

110

ПОДУН1ПК1.

времена у себи заклгочуе, то е опетг у своимг главнимг чертама проста и лака, чимђ су намг позната главна услоВ1Н, коа су е произвела и руководила. То су оне две лке природне силе, кое посвакш данг нашимг очима у маломе гледамо — силе огна и воде. Одкако землл постои, боре се ове две страшне силе, коа ће е освоити, и н-ђна цела истор1а ше ништа друго, него приповедка о поединимЂ збнтјама ове непрекидне борбе. У овои борби вода непрестано руши и талогг прави, а ватра непрестано ствара и подиже. КадЂ би сама вода землвомг обвладала, она бн лмачно мало по мало целу површину земл4 3 'равнила и брда порушила, и нго свуда у грдно, десегв тисућа стопа дубоко море претворила. Никаква, па ни наивиша брда, или наитврђе стене неби могле одолети тои уништавагоћои сили. Но што вода руши и на дно обара, то оганв ст> малимг трудомг 10штт. више и сталше подиже. Непрестано извиру изг течне ус1ане утробе земл^ брегови, острови и пред^ћли, кои воду у

н^ћне пределе повраћаго. Ова ушнна утроба земл-ћ или тако названнИ средоточниИ оганв постао е у наираше доба образованн земл^ћ. Она се, као и свако тело на свету, стврдла и постала е ово, што е садг, т. е. добила е оваа видт. и ову величину, изђ грдне множине паре и магле, ц произвела е при овомт> сгусннванго онаквии степенЂ топлоте , кои е могао све н^ћне саставне части у огн^но-течну масу претворити. Нама данасг Н1е позната ниедна саставна частв наше земасвске коре, коа се небм могла вешгимЂ начиномђ и лгодскимђ рукама средствомЂ велике топлоте разтопити и у течноств претворити. Пошто се горн^ покривало оне огн^не кугле у ладномЂ простору свега оладило а тако тврдомЂ коромЂ око течне езгре постало, слегла се она окружавагоћа е парна множина као вода на нбои, и одђ тогђ тренутка започе она вечита борба међу силама подземногЂ и надземногЂ света , коа ће одђ нби освопти земалБСку кору, коа № обое разставла. (Продужи'ће се.)

с ^СМЕСИЦЕ.& 9

Купан-ћ у реки 1ордану. Линхђ , кои е вовску сагознБ1 држава, кол е кђ 1ордану и мртвомЂ мору ишла предводјо, приповеда намЂ о овомђ купанго сл4дугоће: „У дивлбоВ 'итнби , подобнои каквомЂ неуредномЂ бежанго, дођоше Копти и Руси, Полаци, брмени, Грци и Сирнни, лгоди изђ св1го част1& Аз1е, Европе и Африке, па и изђ саме Америке лгоди, жене и деца, одђ свакогг стана и свакоаке Фарбе и у сваконкомЂ ношиву, шапучући, вичући, весело узвикугоћи готово у свима познатимђ езицима на землви. На камилами, конвма и магарцима, многе жене и деца у котарицама или у кавезима затворене, сђ управл^нимЂ кђ реки очима, 'итили су напредЂ, несматрагоћи на различне препоне, сиђоше се, свукоше , и поскакаше у реку. Сви су бнли рекао би еднимЂ чувствомЂ обузети, нити е и навман4 еданЂ на другога мотрш: свак1а се гнгорао или га е другШ гнгорао, и то по трипутЂ, за честБ свете Троице, и напушо е затимЂ судг изђ реке. Одећа за купан^ многи' овн путника баше бела сђ црннмЂ на нбои крстомЂ. Многи одђ нби , пошто су се после купанн обукли, секли су гране одђ врба', умакали Ш у свету реку и носили са собомЂ за споменЂ свое посете. После едногЂ сата поче те гомиле нестаати и за три сата одђ прилике небаше на обали ни сенке, где е пре народЂ као црвБ гмизао. Целе те поворке путника нестало е онако исто брзо > као што е и дошла бнла и ми остадосмо опетЂ у ћутанго и самоћи пустин&. То намЂ се као кака†санЂ учинило: грдна множина лгодШ, кого су неки на осамЂ тисућа глава рачунали, прошла е поредг наши' шатора, па ше ни трага за собомЂ оставила." ГраФЋ ФедорЋ Ростопчинљ, кои е списао мемоаре свога живота, посветш е читателБима овимђ речма: „Псето, а не пубдико ! Опако -звучно оруђе

св1ГО страст1п! Тн, што се часЂ у небеса дижешг, часг по калу валашг, увекг слепо хвалишг и кудишг; тн шупл4 звоно побуне, празднни одеку самога себе, есенцш наДФинјц отрова и наислађи' мириса, представниче Сатане у човеку, Фурјо подђ маскомЂ христ1лнске лгобави, племенита публико, кое самв се у моши младости страшш, кого самБ у зрелјимђ годинама чествовао, у дубокои старости почитовао теби посвећуемЂ мое мемоаре. Лшбави достоина публико, едва самБ одђ твогђ домашаа умакао, ерЂ а самв мртавг, следователно глувЂ, слепЂ и немЂ. Да Богђ да и тн скоро оваку срећу уживала ради твога и лгодскогђ спокоиствз!"

Ко-чера у Паризу год. 1849. СтрашниД поморЂ, кон е ова несрећна болеств год. 1849е на толикомђ земномЂ кругу произвела, готово е свакомђ познатЂ. Ио да бн га наши читателви јоштђ бол& у н4говов страоти представили, навешћемо известје едногг странца изђ Париза у оно доба, кадЂ е иста болеств наДаче беснила. Страшнмн гостђ , ужасна колера, баше се опетЂ доселјо, и покри целу варошв црномЂ копреномЂ, ако и н !в могао живостб веселогг народа сасвимЂ угушити. Премда су се журнали трудили да ову болеств престае, то е она опетг страшно беснила, и то много странше него год. 1831. К)та 8 гђ покосила е она, у еданЂ данЂ само, 1254 душе. Грозно е онда бнло, погледати варошБ; по улицама и шеталиштама едва си кога могао видети, но са свакимЂ коракомђ срео си мртвачка кола. Па и ови наипосле небнше доста , те су морали грдна за намештаи кола на то употребити , да бн се гомилама мртваци одвукли. Читаве су Фабрике изумрле биле, а многе су части вароши опустиле. Колико се пута догађало, да су лгоди на улици падали » у страшнимЂ мукама сђ душомЂ се разстаали. Бодеств по-