Pokret

ГОДИНА ПРВА БРОЈ !,

ПОКРЕТ_

2. ФЕБРУАРА 1924. ТЕ. БЕОГРАД 27

ПО ЗАКОНУ ИСТОРИЈСКОГ РЕДА

Еванђеље рата, проповедају Пораз и Победа и, према, томе, изгледало би да је сасвим бевначајно што против те страшне науке говоре поједини људи или групе. Јер докле год рат, скоро видљиво и опиша љиво, мења ток Историје и поставља нову Правду и другу Оудију, увек ће их се наћи који су ради кавзи, — и осим божјих угодника који, по сасвим правила ном мишљењу Филипа Вишњића, нису не могу бити пацифисти, Не могу не мислити на рат посед» ници, јер знају шта сами дугују победи и јер виде, шта, је обореном противнику донео пораз. Још мање могу то побеђени. „ДО пре десет година сав свет је стрешио од хоенцолернске Немачке, А општи страх је родио завист, па и неко поштовање, негде и див љење. Чак и онаква, једна, фитура Каква је бивши Кајзер гледана, је с респектом, и било је толико 08» биљних људи, и изван граница. Пруске, којима, је он био смешан само преко Зтпарисеонивза! Пруски дух, пруски начин, пруска организација и све оно што је данас у штампи примљено као поруга, тада је имало сасвим друго значење! За науку и прог свету, за војску и технику, за чановника, радника, инжињера, трговца, индустријалца, привредника, адјектив пруски био је готово неки орден... После порава стали су се сви стидети тих ордена, као наши пречански ратници Фрањиних. Разуме се, обрг нуто би било, да. је ратна. срећа, хтела друкчије! Шта би у том случају било од нас, а и од осталих Савез» ника, и како би се наше вредности тада цениле!

Од те катастрофе спасени смо и ми и Европа, ратом и победом. Очекшвало би се, дакле, да ће пог беднипи који су једва избегли опасности, пошто су тодинама, тледали како на коцки стоји све, — да ће у часу кад им је Судбина дала да ударају основе новом реду ствари бити трезвени и смишљени: да, ће водити рачуна о свима, могућностима ш да ће, наг викли на, рику топова, остати барем хладни према свакојакој реторици. Међутим, баш од њих, од пог бедника, у доба склапања мира, диже се прави оркан фраза који просто заматли вид гомилама, У тој олуји ништа, се није чуло сем бесмислених тирада о брале ству, »самоопредељењу«, друштву народа итд. По јавној речи судећи, изгледало је као да се у јесен 1918. повратила, 1848. тодина, кад су фантајсти СВИХ нација прорипали како ће, у најскоријем времену, народи ослобођени тираније пасти у загрљај и, као пијани сељаци, цмакати се до кончине љета, док не изумру природном смрћу! Тако су некако декретог вали садржај будућој Историји и многобројни Вил» зонови писмени и усмени састави, По свом положају, Вилвон је био једна сила, по нејасности и остудног сти својих погледа једна опасна сила. Али права, директна, опасност за, будућност Европе он је постао тим што та је за вођу извикала огромна, интернационална, војска професионалних мислилаца о усрег

ћивању (еп Б]ос и на скок) рода људског. Није, У то време, било бесмислице која, се не бл успешно за клањала ауторитетом председника, Сједињених „Дре скава, п његовом »идеологијом«, п ако је та »идеолог гија« практичној политици могла да послужи од при лике колико и Исусов Оченаш модерном · човеку у свакидашњем животу.

Под терором ове нерасудности остали су шрих себни једино енглески државници. Они су гледали своја. посла, и рат са Виљемом П ликвидирали на пети начин као што су у своје време ратове са ЈТуг јом ХАУ и Наполеоном: узевши све што бу нашли да треба пи што су прилике допуштале да се не остави другоме, А идеологију и фуравеологију изгледа да су схватили као — ратну литературу. И једина, концег апја коју су учинили тој продукцији људског духа у томе је што су према њој мало дотерали — термих нологију. Покоравајући се диктату хуманости, при“ својили су немачке колоније; из респекта према не умитној Правди, конфасковали су им трговачке бродове; из пацифистичких мотива одузели бу ну ратну флоту и потопили је, да не би ово оруђе рата допало другим Савезницима који би онда дошли у искушење да не буду искрене присталице мира. Хел, толанд, који је Виљем И прогласио немачким Ри бралтаром, дошао је под власт Велике Британије; сем тота, Палестина. и Арабија 'и Месопотамија, и скоро читава Предња Азија: — све у хармонији са, Вилзоновим тачкама и начелима!

Али нису сви моли имали римљанску трег звеност енглеских државника. Фразеологија, која није могла. усколебати британску политику успела је пак да поколеба, масе које нису навикле да праве Историју. Вилвон је обећавао вечни мир, а уговори о миру не гарантују тај вечни мир, дакле, не ваљају уговори а не ваљају зато што не одговарају потпуно Вилзоновим тачкама, Европа _проживљује кризу, која сасвим природно штраљи рат, аи и та криза, не своди се на њене праве узроке, нето се приказује по следицом рђавог статута Нове Европе: отуда поклич о потреби ревизије новог реда ствари, која би донела. бржу стабишпазалтију, 10 јест скорије враћање ка, нормалноме._ Али шта, је, у чему је то нормалног Ако та, реч уопште покрива неки смисао, онда је само тај: да се треба шта пре вратити стању које је колико је тод могућно ближе ономе из доба пре великог пог треса, Разуме се, нико од победника не жели алсог лутну рестаурапију ситуације из 1914.: успоставу хјрентолернске Немачке, хабебуршке Аметро- У талог сте, царистичке Русије, обнову покојног Тројног Саг веза ш његове експозитуре у Паљитраду. Букуретту, Софији т Драчу. Али то су фактори који оу држали некадашњи спстем Европе, и он се без њих не да 02“ мислити. Нема, дакле, предратне нормалности, апо

се тај систем пе рестаурише, А то нико не жели, По