Pokret
покрет 43
· улогу Владиног саветника — као што јеу по којној Аустрији био Рајхсрат или у Пруској Ланд таг — него и зато што је оно већ и по постанку свом прост инструменат Владин и што ће народни посланици у истини бити указни посланици. Изборни
закон гарантује фашистичкој странци две трећине
мандата. Кандидатске листе саставља један фашистички одбор од пет лица (пентархија) и подноси их на одобрење Мусолинију. Разуме се, кандидати,
а то значи и посланици, могу бити само они које шеф Владе жели да види у Парламенту.
Опозиција се мора задовољити са трећином
мандата коју има да подели пропорционално. Али
и то само у теорији! У стварности, питање је, да ли ће истинска опозиција игде и моћи гласати, а већ о некој њеној изборној кампањи не може бити ни говора. Зато још није извесно, да ли радикалне странке неће бојкотовати изборе. (За бившег министра-председника Нитија зна се, да неће кандидовати нигде.) Јер опозиција има да се излажеи свирепом физичком терору фашиста — неки дан је на поверљивом састанку социјалиста у Ђенови остало преко двадесет рањених, — и још да се бори против „паралелних листа“. и листа владиних савезника.
Дакле опозициј бити, и талијанско Народно Представништво личиће на бугарско Собрање.
Куриозно је, да се и за тако дискредитоване мандате отима око шест хиљада кандидата!
ЈЕДНА ВЕРЗИЈА КОЈА НИЈЕ МНОГО ВЕРОВАТНА
Једним својим разговором са дописником листа МеууУогк У/опа Лојд Џорџ | - изазвао полемику о питању: какоједошло до окупације Рајне са стране Савезника. По причању тога новинара, Лојд Џорџ је тврдио, да су у одсуству његову, у априлу .919., покојни Вилвон и Клемансо склопили „тајни п кт“ Сензација о „тајном пакту“ није била дуга века: пожурио се да је демантује и сам Лојд Џорџ. Не стоји дакле да су Вилзон и Клемансо, у одсуству Лојд Џорџа, склопили „тајни пакт“, алије факат да су се споразумели о окупацији рајнске обале. Како је и зашто је Вилзон пристао на окупацију2 То питање мучи и бившег италијанског министра — председника Орланда. Све до 12. априла 1919., вели он, председник Сједињених Држава упорно и непопустљиво се протквио окупацији. Шга га је навело, да после недељу дана, 20. априла, изађе у сусрет Клемансоут Ту загонетку Орландо објашњава овако:
Исте недеље, између 12. и 20. априла, сукоб између италијанске делегације и Вилзона дошао је до кулминације. Видећи га не могу Вилзона придобити да се одрекне своје тезе, представници Италије су, 19. априла, у Савету Четворице изишли са захтевом : да се изврши Лондонски уговор (од 1915.), који је везивао Француску и Енглеску. И Савезницима, вели Орландо, није остало ништа друго_него да одобре „езесилопе рига е зетрлсе“ уговора.
Али 20, априла Вилзон је пристао на окупацију Рајне, примио је, дакле, захтеве Фрапцуза. А примио их је зато, да бига Французи, са своје стране, помогли у његовој „беспоштедној борби против Италије.“ Рајнске територије, према томе, по уверавању Орланда, морале су доћи под окупацију Савезника зато што је само том ценом Вилзон могао спасти Далмацију талијанске анексије !
Не изгледа много вероватно !
НОВЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ АЛМАНАХ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Пре неки дан изашао је из штампе са доста радозналости очекивани „Алманах Бранка Радичевића“. У њему се налазе портрети, аутобиографије, мишљења о поезији и песме деветорице наших пес-
е у Парламенту напросто неће.
ника: Сиба Миличића, Станислава Винавера, Тина Ујевића, Ранка Младеновића, Милоша Црњанског, Тодора Манојловића. Густава Крклеца и Божидара Ковачевића.
Сама идеја да се о стогодишњици рођења Бранка Радичевића изда један алманах који ће носити име великог песника похвална је. Само, због самог значаја те књиге, као израза поштовања данашњих генерација према Бранковој успомени, налазимо да је уређивању алманаха требало посветити више пажње. Кад је први пут објављено да ће изаћи један алманах посвећен Бранку, читалачку публику. је заинтересовало то да ли ће то бити колективна манифестација свих (или бар већине, одабране према извесном нарочитом критериуму) наших песника без обзира на правац, на школу и на године, или прилог једне групе песника, везаних ма чиме између себе, прослави Бранковој. Овај алманах, међутим, није ни једно ни друго. Да први начин уређивења није узет види се одмах по именима сарадника, а да није узет ни други начин видимо из кратког предговора: „Овај зборник уређен је аутоматски, старањем Божидара Ковачевића, без тежње за идејним или каквим другим груписањем, приносима Београђана који су у овом тренутку у току песничког стварања. Сваки приносник сврстан је по реду јављања у лирици и лично је одговоран за свој животопис, мишљење о поезији и песме.“
Кад већ садржина алманаха није израз укуса уређивача, и кад је сваки сарадник лично оговоран са све своје прилоге (метод, по нашем мишљењу, сасвим правилан), чудимо се што није проширен круг сарадника. Пошто је главни циљ алманаха био прослављање Бранкове стогодишњице, могли су у њега ући и песници који по мишљењу уређивача“ (неки од њих и по нашем) нису значајни песници, али које известан, не мали, део наше публике сматра као такве. -
Речју „Београђана“ уредник се оправдао што су из његовог алманаха изостали Антун Бранко Шимић, Мирослав Крлежа, Јован Дучић, Милан Ракић, Август Цесарец, Иво Андрић и други песници који не живе у Београду. Али и у Београду постоји, сем деветорице које су ушли у алманах, још песника који су у току песничког стварања То су (поменути без избора и без везе шта ми мислимо о њима): Сима Пандуровић, Вељко Петровић, Влада Станимировић, Синиша Кордић, Десанка Максимовић, Милан Дединац, Милица Костић, Звонко Томић и други. Чак и ако претпоставимо известан критериум и избришемо једне зато што више спадају у историју литературе него у ред „текућих“ песника, друге зато што нису издали ни једну књигу, и тако даље, ипак остаје неколико песника који испуњавају све услове, наиме: живе у Београду, сматрају сами себе а и критика их убраја у ред модерних песника, појавили су се са збиркама песама, најзад још су у току песничког стварања. То су: Светислав Стефановић, Љубомир Мицић, Гвидо Тартаља, Раде Драинац. .
"Да је овај зборник уређен мање аутоматски, верујемо да би његов успех био већи.
#
Иначе, алманах је вредан да изазове интересовање читалачке публике. Главну интересантност