Pokret
48 покрет
У Макензеновој во'сци, о годишњици Седанске битке 1917., проповедао је поп Хехенрот у евангеличкој цркви у Букурешту проповед против закључења мира. „Говори се, рекао је овај Хришћанин о једном споразумном миру, о миру са напуштањем мислина јздну 031»ју Отаџбину. залудни имају бити крв ин животи милиола нај“отих синов: нашег народа! Мој немачки народе, крв твојих најбољих синова вапила би, тражећи освету, на небо! М ни се чини као да сви они који су погребени под заставом верности, који почивају у хладној земљи, устају из својих гробница и пролазе кроз нашу земљу преклињући: — Немачк ! народе, издржи још мало и дефинитивна победа и частан мир су ти сигурви! – Да, мени се чак чини да сам Свемогући Бог пролази Немачком и указујући на све небројене доказе своје милости, помоћи и спасења, подиже страховиту жалбу и оптужбу против нас: Шта сам ти то учанио, мој немачки народе, чиме ли сам те увредио да ми се тако одужујеш неверовањем, малодушношћу и одрицањем;.,'%)
ж
Ратник по превасходству, ратник без мане и без поређења, војвода Марко Миљанов који је појам о Богу и о хришнћанској љубави стекао животом, не школом и богословајом, умео је да двоји свој крвави занат од свега онога што уњ не спада. Његов Христос је благ и милостив и не меша се у људске зађевице. У борби, о Христу се не го-ори; крајни свељудски идеали не помињу се на терену на коме има да се изборе први услови сло-одног живота; писац који је дао књигу примера „чојства и јунаштва“ имао је сву финоћу и деликатност једног вишег човека који о сновима апсолутне љубави ве говори тамо где влада суд пуш е и „кудијен остри вјетрови звижде“.
-___ Описујући, у „Животу и обичајима Арбанаса“, долазак Илије Турова Куча Раку Ђурићу на заједничко хајдуковање, Марко Миљанов, пошто је приказао радост Ракову, пушта младог Илију да се жали на Сожју неправду:
„--- Илија- се чуд: Сину Божјему како може он толико трпјет а све ово зна што чине Турци (против српске раје). Рако му одговара да је Христос мило тив; Христос не бије као зли људи људе. Рако је ужива с Илијином причом. Илија није знао како је Раку, но је мислио на два три начина, да му је неугодан његов говор, а Рако га потица да више говори јер је занешен његовијем говором у којега никакве поправке нема, без што му разум каже толик )досиже: помијешане ријечи, паметне и непаметне. Но из сваке му ријечи свесрдна доброта визги, стога је Рако као срећан од његова говора: осјећај такви за браћу, толико брига што га мучи; з ели правлу, махнит од неправде; такве жеље а младе гозине! В сео Рако па га задиркује и рече му ла пази на Бога, да не мијеша никог са Христом. Илија му то обећаје...“
.. „Његова душа (Илијина) бјеше чиста из које сам слушт слаткомирисне ! ријечи које се не умијаху придавцима трунит' "Но кад за своју ману прича, лакше му је казат је но туђу ма'ну. Његове ријечи помагају ми у ову самштину, ка дах сад слушам, Он“ причаше и нахођаше себе ману како је погрешно мислио о Христу и Јерусалиму, и хаџилуку, и многијема другим стварима, од којијех га Рако одвраћа и одбранио, за које му бјеше“ благодаран ка онај који умије благодаран бит и евоју погрешку признат!“ )
Имали смо свега једну гимназију уопште, и та је била хуманистичка, кад се из круга који се окупљас соко Доситеја Обрадовића чуо први протест против наставе на мртвом језику.
У свом Новом Гражданском Землеописанију, за које је у наслову речено да је Перво на језику сербском, а у Предисловију, Павле Соларич говори о утрвеним путевима и уравнаним стазама за Војвођанске Србе, којима могу доћи до просвете, „Наша народна немецко-латинска гимнавија у Карловци Сремски, од дванаест година овамо, великолепан је почетак. Али, мисли Соларић; у њој би сеивише знања стицало, кад би се време у њој проведено боље искористило. А ово се с туђим, пак јоште с мртвим почињући језиком (разумем латински) никада постићи не може, као: што би могло бити са св-јим матерњим, То нам свију народа и у сва времена различни успеси, постигнути на матерњем језику, доказују. Учитељи не могу бити без знања барем једнога или више учених и светских језика; али остали грађани да уче више што него јевике који им требају у саобраћају са суседним народима, то је преко потребе, права је дангуба. Нити се сме, само моди за љубав, жртрозати десетак година краткога нашег века, а нарочито не полупзученију мертвога језика,“
Протест Соларића је био тим оправданији, што сеу
=) Вепиег Танеђтан од 1. јазуара 1918. год. – #); Марко Миљанов: „ивот. и обичаји. Арбанаса, стр. 115. и 116.
јединој српској гимназији онога времена српски језик и књижевност уопште нису предавали. Још тридесет година касније, 1834, Мушицки мора одом да пожурује подизање учебни катедара славенског ш српског језика и словесности њине на народним гимназијама у Новом Саду и К'рловцима, У тој оди је интересантно чему се класичар Мушицки нада од тих катедара: учећи теорију српске књижевности, ученици ће пресађивати код нас немачка, француска и енглеска књижевна дела. И Мушицки као да више цени модерне, него ли античке књижевности !
Подвукли смо реч Соларића пољуизученије. Карловачка гимназија, и по сведочењу Соларића који је био њен ученик, била је чувена у маџарској и у иностраним академијама, јер ју је њен директор Андреја Волни од почетка добро организовао. У тексту Землеописанија, говорећи о Карловцима, Соларић каже за ову гимназију да је најотменија, најбоља у свој Угарској. Па ипак, ни у тако доброј гимназији се мртви латински језик није могао потпуно изучити. А данас :
још ћемо поновити да је искање матерњег језика за карловачку гимназију потекло из Доситијева култураога круга. Не само да је Соларић ишао стопама свог учетеља Доситеја, него је овај имао нарочита учешћа у издавању Землеописанија, у коме је изречен овај протест. Он је новчано помогао штампање ове књиге; ради њена штампања, Доситеј одгађа свој одлавак из Трста; стара сео њену распродавању све до смрти своје. Копитар је Географију звао чак- Обрадоваћевом, па је, и кад је довнао да је она превод Гаспари-ја, преводио ив ње одељке о Румунији, Бугарској, Србаји, Босни и Светој Гори, С разлогом дакле приписујемо овај први протест про-
тав латинског јевика у нашим гимназијама кругу који се
купио око велихог учитеља Доситеја. = Е | | - пр 6
Е ж Бачка (прош«а) песма
Отприлике имам четир дике, А п пега наоколо шета. ; Три ми дике сладе тежатнике : 5 А. четврта недеље и свеце. Ја дикама купујем переце: Е Сваког свеца неколко переца. Оне једу пак се насмеједу Како петој зазубице расту.
(Из Змајевих Снохватица)
НАШИ РАНИЈИ БАОЈЕВИ
Садржај првог броја: По Закону историјског реда. — Гргур Јакшић: Србија
и јужни Словени (једва епизода из 1849. године). — Г. Б.: Милион јутсра против милиона стомака. — Божидар КовазеввЕ: Нова издања Књижевне Задруге. — Недељна смотра: Споравум са Италијом. — О Јосипу Видовићу. — Позориште. Кинематограф. — Спорт. — Белешке и биб;иографија. Мозаик. — Уметнички прелози: Слике Јосипа Видоваћа и
Петра Коижанића. | —
Садржај другог броја:
· Својим путем. — Васа Стајаћ: Једза златна књага. Марко Цар: Никола Томазео (поводом педесетогодишњице смрти). — Никола Милошевић: Банкарска гладна година. Недељна смотра: Око опозиционог блока. — Вудро Вилзон — Сликар Петар Добрскић. — Антологију песама Лазе Ко= стића, — Прва књига Бр'вимира Ћосића. — Изложба „Цвијете Зузорић“. Изложба Даниелових слика. = Премијера „Ђаволовог Ученика.“ Д'Албер:в концерат. Прослава Сташе
Биничког. — Захтеви наше месарске индустрије. — Спорт. Смрт Алексе Шјенгића. — Мозашк. — Цртеж Петра Крижанића. — Уметнички прилози: Слике Петра Добровића.
Ови ранији бројеви „Покрета“ могу се добити у књи-
жарама и у нашој администрацији но цени од 5 Дин. број.