Pokret
покрет 47
мозаик
Стари пагански обичај да се свештеници за време рата обраћају Богу с молбом за победу над непријатељем, пренесен је и у све хришћанске цркве. За време рата, данас као и некада, основна начела Хришћанства подчињавају се интересима Државе и Нације, и био рат одбранбен или нападачки, дозрео или превентиван, потребан само једној од друштвених класа или отачаствен, Хришћанска Црква зараћене земље исто тако као и ма која друга, нех ишћанска, црква, сматра га праведним и „Бог Војски“ или „Бог над Војскама“, „Господ Громова“, „Бог Олуја“ и „Господ Гуја“ како га назва у једној својој песми Лаза Костић, „Врховни Бог“ т. ј. „Бог богова“, „Бог Милостиви“ и „Бог Благи“ има да чује најусрдније молитве хришћана да сатре непријатеље земље и народа Његовог, у којима они, иначе, гледају своје ближње и љубе их иако су им непријатељи.
У сукобу два принципа сласења Државе и хришћанске узајамне љубави, хришћанске цркве, не желећи да за време рата остану потпуно неутралне, определиле су се за први, резервишући неговање оног другог за време мира.
Ко се од читалаца Тотстојевог Рата и Мира не сећа оне велике молитве читане у свима руским црквама пред Бородинску Битку, за победу руског оружја над врагом Русијг, Наполеоном2 ·
„Господе Божг над војскама, Боже спасења нашега! Погледај дачас милостиво и дадџежљиво на: смерне људе тзоје и чове«ољубиво н' с чуј, и поштеди, и смитуј се на нас. Овај непријатељ што узбуни згмљу твоју и што хоће да опусти сву васиону, уста на нас; ози људи неверници искупише се, да упроласте тесовину твоју, да разсрз часни твој Јерусалим, омиљену тв. ју Русију: да оскрназе храмове твсј>, да РЕОНИУ олтаре и да се наругају светињи нашој. Докле,
осподе, докле ће се грешници уздизати хвалом> Докле ће се служиги влашћу -онај што гази закон>
„Господе владаоче! Саслушај нас који ти се молимо : окрепи снагом твојом најпобожнчјега, најсамодржавнујгга великога императора Алексгнара Павловића; опомени се његове правичности и смерности, награди га за доброту његову, којом чува нас, твој омиљени Израиљ. Благослови његове савете, почетке и радове; утврди царство његово свемогућом десницом твојом, и подај м/ побелу над непри:атељем као Мојсеју над Амали«ом, Гедеону кад Мадијамом и Давиду над Голијатом. Сачугај војску његову, метни лук од мједи у руке
овима којл устадоше у име твоје, и опаши их“ снагом за бој-
Узмл оружје и штит, и устани у помоћ нашу, нек се постиде и го'раме којлнам мисле зло, нек буду пред лицем војске твоје као прах пред лицем ветра, и нека их твој јаки анђео напада и прогони, нека падну у мрежу за коју не знају, и њихова засед= коју нам тајно поставише нека их опколи; нех падну пред ногама слугу твој х и нека их сатиру војници наши. Господе! Неће медаксати у теби моћ да спасав-ш и мнозину и медану; ти си Бог, тепротив тебе ништа не може човек.
„Боже огаца наших! Опомени се твојих доброта и милости што су од в'века; не отуђи н с од лица твога нити се гнушај што смо недостојни, него из велике твоје милости и из множине поброта твојух, презри наша безакоња и грсхове.
Сазид ] у нама чисто срце и дух истинит обнови "у души
нашој; окрепи нас све вером у тезе, учврсти надом, одушеви истинском угајамном љубављу, наоружај снагом за правичну сдбрану имаовине, ксју си да» нама и 'оцевема вашим, да се не узвес! скиптар безбожнички н-д судбином освећених.
„Господе Боже наш, у ксј-га верујемо и у којега се уздамо, не посрами нас због тог што чекамо милости твоје, и учини знамење на добро те да виде они што ненавиде нас и превослевну веру нашу, и да се посраме и да пропарну, и нек сазнају сее државе, па је теби име Господ, и да смо ми људи твоју. Објави нам, Господе, сад милост теоју и дај нам спасење троје; овесели српе слугу твојих милошћу твојом; порези непријатеље наше, и смрви их брво под ноге верних твојих. јер си ти) одбргна, помоћ и победа оних који се уздају у те, итети хвату шаљемо, Оцу и Сину и Светоме Духу, и сад, и свакад, и у век векова. Амин.) т
Та велика молитва велике руске отачаствене војне чи-
тана је, пише Телстој, „оним јасним, ненадувеним и кротким
“у Л. Н, Толстој: Рад и Мир, српски превод Милована Глишића, књига трећа стр. 92. и даље.
гласом којим чате само духовни словенски чатци и који тако неодољиво утиче на руско српе.“
=
(Сто година доцније, скор» у дан сто година доцније, на једном другом крају словенске земље, у Далмацији, читана је једна друга молитва за победу хришћанског, што је у овом случају значил) српског, оружја над непријатељем, читана у другој хришћанској цркви, католичкој, но с оним истим „јасним, ненад веним и кротким“ гласом, који тако утиче на наша срца. То је ритуална молитва римокатоличке цркве која се, по нарочитој наредби виших црквених власти, чита на миси, за победу ' хришћанског оружја:
„Помолимо се! Свемогући вечни Боже, у чијој су руци власт и права свих држава, призри у помоћ Хришћана, да пагански народи и њихове присталице који се уздају у своју свирепост буду сатрти Твојом моћном десницом, Христом, Господом нашим, који с Тобом живи и царује у јединству Светога Духа, Боже у све веке векова! Амин!“
Без одобрења виших црквених власти и противно њиховим жељама, ту молитву читали су по малим местима наше Далмације и њених дивних острва честити наши католички свештеници 1912. год., тада кад је Србија угазила у рат против Турске и кад је почео велики о рт у балканс«ој историји. Она је читана на српском језику да би је разумели сви присутни и уздигли горе срце.
ж
Молитве су израз вере и наде, или страха и очајања, геђе
поноса, литерарне кад су срећне а врло жалосне кад остану неуслтшгне, „несаслушане“. У ову последњу врсту спада, нажалост, Карађорђева молитва од 1813. год. мољена иначе тако усрдним и топлим гласоа : па 5 »О, Боже всемогући, обрати милосрдне очи твоје на благочестије и церков твоју. Амин. ' оже свемогући, не утри твоје благочестије. Амин. Боже помилуј и охрадри Народ Српски и сердна синова српски. Амин. Боже всемогући, разори и победи силу турску која је наумила разорити благочестије твоје. Амин. Боже наш помилуј нас. Амин ““) | -
__Неусл ишена је остала та Карађорђева молитва јер Срби, вели Г. Мих. Гавриловић нису били спремни ни материјално ни морално за борбу, која им је била предстојала. У земљи је била газривеност услед полптичких трзавица које су почеле 1807. год.; државн : преображај од 1811. године није одговарао потребама земље која је још у револуцији; велике војводе чији је ауторитет био неопходно потребан заодрж ње и буђење енергије у једном народу, који има !ош примитивне појмове о отаџбини и патриотизму, биле су одвојене од народа или протеране из земље. Најзад страховито осећање усамљености, које се осетило одмах по одласку руске војске. Све је то произвело незадовољство, малаксалост и малодушност... Ну најгоре је било што је сам Карађорђе. био изгубио сасвим присуство духа: он није имао више вере ни у себе, ни у народну снагу; пропаст Србије за њега је била очигледна, фатална“... “~
: “
У нарочиту, тупаву и сасвим неукусну врсту молитава њ молитвених проловеди спадају речи о Богу које су пангермазски свештеници говорили на'разним секторима у разним приликама Светског Рата. Такоје о Божићу 1918. год. у Главном Стану Кронпринцове Армије, пред Кајзером Виљемом, Кронпринцом, војсковођама, вишим и нижим официрима и војницима, говорао, после свечане“ службе божје тајни црквени саветник Генс, главни проповедник немачке војске на западном фронту:
„Ми славимо четврти ратни Божић на непријатељском земљишту и ми морамо захвалити Богу што још увек стојимо у земљи непријатеља... Ми братски славимо дан рођеза Војводе Нашег Блаженства (т. ј. Исуса Христа'. / ира ради, циља ради коме је био намењен земаљски живот Спасиоца, ми морамо сад у четвртој години да водимо крв ве битке“... После њега говорио је пашер Експедитус Шмит. Тај је отишао даље. Тај је указивао на јаслице у којима се родио Исус Христос и рекао:
„Државе Антанте расипају ужасно много новца да би се бориле против мира; за њих не важи божја реч: „Мир онима који су добре воље!“ Но њихова зла воља мора бити кажњена и због тога, верни Еванђељу, наши попови_ спремају јаслице Кнезу Мира (Исусу Христу)“, ==)
") Др. Мих. Гавриловић: Милош 'Обреновић, књига прва, страна 31. “#) Пешзсће Тарезхенипд (Берлин) од 23. децембра 1917 год,