Pokret

ГОДИНА ПРВА БЕОЈ--

15. МАРТА, 1994. Гг. БЕОГРАД

МУСЛИМАНСКИ ПРОБЛЕМ

„Свети рат“ који је Калиф правоверних у јесен 1914. објавио неверницима свршио се потпуним сломом правоверке Турске.

На страни неверника, главни терет овог рата пао је на енглеске трупе из Индије и на Арабљане, дакле на правоверну масу. Према томе чини се, да ауторитет Калифен у муслиманском свету није био бог зна колики; у сваком случају он је морао бити слабији од респекта који су гомилеу Индијину читавој Предњој Азији имале пред британским официрима и управљачима. Што се тиче саме Турске, њој ни Султан ни Калиф већ од 1908, не значе ништа. Од детронизације Абдул Хамида, њом је владала, до рата, младотурска официрска органи: зација, а после рата ову организацију у власти је одменула друга, којој је данас на челу Кемал. Младотурци су се задовољавали са положајем који их је чинио стварним господарима државе; преко тога нису ишли, и Султану — Калифи су оставили, уз титуле, и све остале привидности владарске моћи. Кемал, пак, осећа се толико јак да неће да трпи чак ни те привидности. Он је, прво, детронизовао Султана и докинуо султанат. Онда је прогласио за Калифу, али без султанске власти, свога кандидата. Најзад је нашао да је и то излишно па је Калифу, Сенку Божију на Земљи, напросто протерао, заједно са свима осталим члановима Османове династије. И све је то извео без тешкоћа, не наилазећи нигде на отпор.

Значи, дакле, да Калифат није био Муслиманима онолика светиња као што се обично мислило да је. Али не само Калифат, него ни Ислам није више оно што је до јуче био! Мначе се не би могао разумети онај радикализам којим се ангорска Скупштина захуктала да од Анадолије фабриковањем закона начини неку азијску Америку — не водећи при том рачуна о традицији и осврћући се на прописе Корана само тамо где јој то добро дође. Не би то било могућно, да је религиозни живот муслиманских маса онако интензиван као што је некада био; очевидно је и Ислам, као уосталом и свака друга позитивна религија, данас нагрижен, и некадашњи правоверни постали су у много чему скептици и рационалисти. То се обично узима као неки знак прогреса, но питање је, да ли ће и за Турке значити прогрес, зко некадашњи верски фанатизам замену фанатизмом безверског туранског национализма какав проповедају ангорски реформатори. =

Али, то су турске бриге! За нас је ово питање од интереса само у толико у колико је у вези са-не: којим проблемима наше земље. Као што се зна, ми данас имамо знатан број Муслимана, расутих по огромној територији од Ђевђелије и Вардара до Саве и Динаре. За тај свет, Ислам је био основ свега и његовим прописима регулисавани су сви односи. Тим

се Муслимани грдно ; азликују од евојих православ-

них саплеменика или суграђана. За православну масу догмати Цркве су, често непозната, а свагда прилично индиферентна ствар. Уз Хришћанство, ми имамо и свој сељачко-словенски Паганизам, чији закони и догмати нигде нису формулисани ни категорисани, али стоје чврсти и неусколебљиви као мати земља. Зато један православни Србин, кад изгуби веру у истине Светога Писма, једва и примећује да је шта изгубио; за његов морал и његов поглед на свет то остаје скоро без икаква утицаја. Код Католика већ није тако; код Муслимана, изузевши Арнауте, сасвим је друкчије. Баш зато што је код њих вгра обухватила све, кад нестане ње, настаје једно стање потпуне дезоријентисаности, То се најбоље види по босанским паланкама и касабама. Нема ту више исламског фанатизма, али... скоро да човек зажали што га нема! А тај процес се брзо развија, и ускоро ћемо имати толике масе морално поколебане и дезоријентисанг.

Разуме се, не можемо се, ваљда, враћати на-

траг и код Муслимана утврђивати веру Пророкову. Она је данас мртва већ иу Меки и Багдаду, а у Ангори је атеистички законодавци препаришу како ће бити што бољи инструменат турске националистичке политике. Пресахнула је, дакле, и у својим изворима. Природно је онда, да мора опадати и код нас, где никад самостално није ни живела. Наши Муслимани су примили Мслам. Примили га готова, и зато су они у стању само да га изгубе, али не да га обнове или препороде. И оно што је битно у њему, и што је лепо, изгубиће врло брзо, у колико већ до сада нису изгубили. Формалности и обргди, наравно, трајаће, али ни једна религија не живи и не држи се обредима! 5 И са националног, и са социјалног гледишта, Муслимани су и до сада били један тежак проблем наше државе. Обично се држи, да та тешкоћа у главном долази од њихове верске задртости, и онда се отуда закључују, да ће, чим та религиозна занесеност попусти, бити боље. Међутим, те наде тешко да су разложне. Јер фанатичне муслиманске масе, кад се: ослободе фанатизма, неће постати слободоумни грађани, него, како се из искуства види, деморалисане- гомиле. Верски индиферентне, оне ће бити и аморалне. Имаћемо, према томе, толике масе грађана које ће бити елеменат декомпозиције на сваком подручју и које ће стога представљати једну опасност за правилан развој нашег народа.

Истина, можемо се тешити да ће то бити само провизорно, у једном прелазном. периоду, који и не мора дуго да траје. Али, тешко је веровати да ће се овде тако брзо показати благотворно дејство просвете! Но чак и да буде тако, 'и да то пролазно доба моралне пометености не буде дуготрајно, ипак ће оно бити довољно да да своје зле плодове. Данас још, овакви какви су, Муслимани су један свет за себе, морално „одвојен од осталог народа,