Pokret
112
покрет
_ „Црна Гора, има да каже Шаровић, је истакнути бедем“
православља према католичанству. да Црну Гору, као такву,
у своје време учинио је Петар Велики, подаривши јој, преко владике Данила, црквених судова, икона и одежда. Тако је урадила и царица Јелисавета Џетровна, која. је нарочито књигама послатим преко Митрополита Саве, учинила да се разагна мрак незнања, као магла испред светлости п благочашћа, код народа п свештенства у земљама унаоколо Црне Горе.“ 5
„да црногорски народ да каже у Русији, да је он врло храбар и бистар, и да су се Млечићи уплашили да се у Црној Гори не створи школа философије филологије и реторшке, јер бп тада сви католици, којих има много у скадарском паша-
луку, приступили православљу! Као у Котор и у његову око-
лину, тако-п тамо папа шаље џајбоље учитеље, али су Црноторци таквог ума да нимало учен Црногорац може надмудрити великог католичког философа. Својим православљем и јунаштвом тај народ заслужује да царица обрати пажњу на
њ, зато, вели Василије, нека би Господ учинио да тај крај
припадне царици, јер као што-драги камен сија међу другим камењем, тако и црногорски. народ међу безверцима сија својим православљем и брани се својим јунаштвом.“
„И тек пошто је-тако преставио Црну - Тору и Црногорце, Василије прелази на главну ствар истичући да Црногорце- боли једино то што пемају новаца да обнове цркву рођења. пресвете Богородице на Цетињу, која се не може обновити без помоћи и милости царице руске...“
с То што је говорио о Црногорцима у то доба (1746. год.) још не митрополит“ црногорски · Василије - Петровић, то су била претеривања и не сасвим скромна претеривања. Страт Млечића да се у Црној Гори не створи зикола философије, филологије ц реторике био јеу упутствима Василијевим јако увеличан; о њему у савременим млетачким споменицима нема, ин трага од каквих трагова. Но висока, Василијева. оцена гредности црногорске не губи тиме ништа. Јер из ње бије вера у ваљаност свога, „вера у рођено, матерње“, поенски занос и љубав према, својој „непониженој строти“. Претерује и Његош кад пусти свога Вука Мандушића да се заплаче над својим поломљеним -пефердаром, претерује н Лаза Костић кад стави у уста Иву Дрнојевићу овакво уздизање лепоте сина Максима: : „Анђелија је лијепа ђевојка,
„Анђелија је красна ђевојка,
„Ал кунем ти се Богом јединим
„И кунем ти се српским именом:
„Довешћу собом свата хиљаду
„Међ виђенима највиђенијих
„И међ њима ћу мога Максима: —
»У хиљади му нема љепшега/...“ претерују сви песници уопште, но у њиховим јаким сликама, у њиховој патетичности, у смелости њихових израза и ситуација у какве они стављају своје јунаке, лежи често пута драж мли.бар знатан део дражи њихове поезије.
+
Иначе о извршењу мисије овог Шаровића у Русији може се говорити без преувеличавања. Шаровићу се придружио у Цариграду један Василијев пријатељ Станиша Дуда.
„Јегитимисан у Цариграду за Василијева синовца, Маровић је отишао у Русију, праћен Отанишом Цуцом, који је представљао његовог ађутанта.
„Они су у Русији поступили по Василијевим упутствима... Пријем на који су наишли тамо, није био рђав и ствари су ишле доста повољно, док једнога дана не изби сукоб између њих двојице. Станиша Цуца био је Василијев ч0зок, алш- није био уповнат с правим намерама Василијевим, које је Шаровић чувао као тајну, али их је ипак једном морао показати... Василије је, из зависти према Митрополиту Сави (своме стрицу) хтео, преко Шаровића, да смањи углед Митрополиту у Русији и да себе истакне. Да то постигне Шаровић је, по Василијеву упуству, вели један извор „наштампао једну књижицу пуну потвора о Митрополиту Сави. У њој је Митрополит представљен као похотљив човек и лихзар, ждера и помагач у ширењу католичке вере у оним крајевима. Станиша није мислио тако о Митрополиту Сави, тв, бранећи га, завади се са Шаровићем. У тој свађи ова два Василијева агента стану један другом пребацивати ко је какав и од каквог је рода који.
Овај сукоб није био насамо, него пред другим лицима, На тај начин открије се да Шаровић није рођак Василијев и Митрополитов, п да је ниског порекла. Од њихове најближе околине, пред којом се изродио сукоб, вест о томе пронесе се и
поклонима,
даље, Док и власт не дозна за то па затвори Шјаровића као варалицу“... - | То већ није поезија, то су наша посла. %
У шта може да се развије пријатељство кад се схвати као врлина која не обвезује, показује најбоље случај Времета п Г. Радоја Јанковића.
Шре него што ће почети да излази, „Време“ је правило велику рекламу, поред осталог, и именима својих сарадника. На списку њиховом заузимао је лепо место, као дописник из Беча, Г. Радоје Јанковић, бивши мајор, иначе књижевник и публициста. Не мали број потоњих читалаца „Бремена“ очекивао је с интересовањем прилоге „Временовог“ бечког сарадника. ; 5
Као писац Г. Радоје Јанковић не даје дела нарочите конструкције: личности његове драме „На мукама“ истуњене су јаким слојевима наивности, све говоре на одвећ приметно сличан начин, неживе су; стил Г. Јанковића је хучан; екладност у стилизовању није врлина Г. Јанковића. Али има код тог књижевника и публицисте мноштво опажања, често веома финих, редовно врло занимљивих; има богазтво- слика, обиље речи; читање његових радова понесе кадкад човека
као што понесу струје изворске. Г. Радоје Јанковић је, сем тога, ваљан човек: кад је друг онда је ретко добар друг. Т. Радоје Јанковић писао је за „Време и читаоци
„Времена“ читали су његове прилоге са задовољством. Кад је мислио да је дошао час да се врати у Отаџбину, Г. Јанковић је сео у воз и — за неколико дана после тога нашао сву Пожаревачком затвору. Јер је и Г. Јанковић обухваћен оним што се зове Солунски Процес и што је једна велика нашао дика и попос. Г. Јанковић, који је суђен ја Копфитасјалт спроведен је у затвор без саслушања, на основу раније пресуде, што је, као што доказује његов случај, могућно и у правним државама. Сви београдски листови забележили су, међу дневним вестима, повратак Г. Радоја Јанковића у Отаџбину;
"већина је оштро осудила поступак према овом човеку који је
грађанин наше земље — Време није тих дана не поменуло име свога сарадника. Дешавала се једна неправда; тражила се измена Кривичног Војног Законика у смислу саобравном са принципима Јавног Права, — Време је ћутало. - Е
А после. кад је Г. Радоје Јанковић увелико седео у Шо жаревцу, кад се тако рећи већ заборавио његов случај — јер се код нас п такви случајеви заборављају! — „Време је извукло из својих фијока један заостали прилог свога сарадга у својим“ ступ-
њика Т. Радоја Јанковића и одштампало цима и пе трепнувши.
О, Тетриз-е, Тетрпиз-е, било је у твом трајању свакојаких обичаја, али овакав тешко да је игде забележен!...
покРЕТ
излази сваке суботе на 16 страна велике осмине. Претплата: за годину дана 200— Дин. —, за пола године 100.—- Дин. —, за четврт године 50.— Дин. — Поједини број продаје се по 6 Дин. — За Иностранство годишња претплата 400— Динара. Огласи по Тарифи. Повереници добијају сваку десету скупљену прешплату,; књижари и ревизори новина 25%о рабата. Сав новац за прешлату п огласе треба слати директно Администрацији „119крета“, Београд, Поенкареова 10. Власник и уредник „Покрета“ __ Мирко Цветков
У Београду, „Покреш“ се може добити само у Администрацији „Покрета“, Поенкареова 10, и у књижарницама С. Б. Цвијановића пи Геце Кона.