Pokret

ПОКРЕТ

117

да прими такав трговински уговор какав јој она буде диктирала; код нас члан шести Рапалског Уговора акцептован је само у толико у колико он значи жељу обеју влада, да што пре расправе своја спорна економска питања, у циљу тешње привредне сарадње. У знаку ових супротности у схватању и тенденције званичне Италије, да има диктирајући положај, започети су преговори почетком маја 1921. и разумљиво је да се они другојаче нису ни могли да заврше, до прекидом конференције, у колико наша делегација није могла да прихвати поднесене услове. Боље рећи итали анска лелегација поднела је нашој делегацији целокупан уговорни пројекат, који је садржавао: пројекат трговинског уговора, конзуларне и пловидбе»е конвенције, са жељом, да не би рекли ултимативно, да се сва три уговора једновремено закључе, што је за нас било немогуће.

По разлазу обеју конференција, у „Новоме Животу““) под насловом „Трговински преговори с Италијом“, излази чланак г. Др. М. Нинчића, у коме се, пошто се прелази преко факта да су данашње прилике довољно несређене, да би могло да се мисли на кикав садржајнији уговор, изрично наглашује: да се овако широки пројекат уговора не може да прими, „поглавито да ми не можемо да пристанемо на реципроцитет у питању каботаже и риболова, јер је он за нас без интереса“, али да има других „корисних одредаба, које се могу унети у уговору погледу употребе железнице, морске обале и сувоземних путева, у погледу формалности за обављање трговинских послова и олакшања пограничног промета, тако потребног нашем становништву на северозападној граници“. Чланак се најзад завршава тврдњом да се ми морамо потпуно ангажовати „да би обезбедили извоз наших производа“.

На истоме терену, без икаквих измена у схватању, почетком пролећа 1923. настављени су подруги пут наши економски преговори у Риму за закључење трговинског уговора са Италијом, с тим да буду завршени као и први — разлазом који је био неминован. Италија је, и овога пута, свој неизмењени пројекат, узимала као базу за преговоре, чак шта више акцентован у толико, у колико је овога пута у пројекту италијанском питање о етаблисману странаца детаљно разрађено. Нови захтев о настањивању Италијана на нашој територији, и њиховом праву на обављање сваке привредне делатности и стицање непокретне својине, категорички је одбијен од наше делегације и то из два разлога: Прво, питање о етаблисману странаца, и ако је пре рата третирано

ЉУБ. ИВАНОВИЋ: Марково Кале

као део трговичских уговора, не улази у садржину појма међународне размене добара уопште, и зато оно може, ако се ограничи, само незнатно да спута циркулацију међународних продукционих фактора: рада и капитала, што опет може да буде и корисно,

ЉУБ. ИВАНОВИЋ: Манастир Зрзе

јер све зависи од конкретних прилика. Друго, појам наше данашње државе, наш национални и привредни проблем, не допуштају да се питање доласка страног рада, чак можда и капитала, тако либсрално реши, као што је то предложила италијанска делегација. Када су преговори по други пут прекинути, у „Трговинском Гласнику“=“) данашњи председник наше трговинске делегације===) дао је један бриљантан чланак под насловом „Поводом трговинских преговора са Италијом“ из кога бележимо следеће: „Свакако је јасно, да ми морамо имати једну тачно израђену и сређену политику, која би била у сагласности са нашим и међународним иншересима, али која би запречила пут сваком ширењу, пи онемогућила сваки утицај штешан у основи за наше националне

интересе. Идеја о суревњивом чувању наше економске слободе и незавигности о сузбијању ма чијег шо било

економског завојевања и потчињавања — имала би да буде она вечита идеја водиља у целокупној нашој полишици.“ „Ми смо се одзивали жељама да водимо преговоре за закључење шрговинских уговора или споразума, али чинећи то, ми ни у основним идејама, нисмо били начисто с тим, на којим основима треба да буду закључени ши споразуми, ше да одговарају нашим иншересима у даном перподу времену, пи да нас не ангажују ни мало за шај тренутак, кад треба полагати основе новој уговорној трговинској политици, која у многоме неће одговараши ој политици вођеној пре великог рата.“

„Ми ово помшњемо једино у намери да покажемо, како ми нерадимо добро и да уједно истакнемо — да нам је потребна при преговорима и чврстина и одлучност у заступању и брањењу наших интереса. Не само што нам оскудева велика идеја водиља при преговорима, него нам недостају и пречишћени и утврђени

=) Свеска 8: 11. јуни 1921. 8) Од 27. јула 1923. ##) Под иницијалима С. Р. К,