Pokret

покрет

119

(АЛКАЛНЕ А БОКОВ У ОКОЛИЦИ

Манастир Соколица је у правој линији можда свега четири-пет километара на север од Косовске Митровице, али пут води испод Звечана, код Кориља прелази каменим мостом Ибар, затим се пење уз косу; иза села Рудара настаје арн-утски атар, друго је село Липе, треће Бољетин. На коси спрам села су рушевине старе куле Исе Бољетинца, зидови од преко два метара дебљине; Турци су му је некада бомбардовали и спалили. Поред ње је у тешкоме зиду новија кула: сто метара ваљда више је Соколица.

Пекада раније Арнаути и Срби заједничком мржњом спрам турских власти, били су много ближи. Србин је у то доба могао туда мирно проћи „с теп: сијом злата на глави “; тада су се у дворишту манастира Дечана „стално кувала три казана меса“ за путнике које било вере у пролазу; манастирска стада пасла су без чувара, далеко, слободно; па и за време по: следњега рата велики златни Душанов крст поверили су били калуђери на чување пријатељима Арнаутима, комшијама. 1920. на против, свака сигурност престајала је на једва три километра од вароши; нарочито тај крај није признавао ничију власт, сав је био у гори, сиромашна раштркана села била су прекодан празна, и жене су биле у шуми; требало је имати сигурне пријатеље међу Арнаутима да би се могло проћи. Поп је напустио цркву и живео у Митровици.

Сама црква личи готово на обичну кућу: правоугаона, дужине 11 т. 50, ширине 4 т. 40 (споља), дебљине зидова 0 т.75, висине таванице око 9 т. 25; унутра преграђена зидом те има припрату и храм; на источној страни је апсида олтара. Врата су на северној страни (али одмах уза преградни зид) на припрати, изнад њих је на дрвеним стубовима споља као нека надстрешница. Културни нанос дигао је ниво дворишта, улазећи у цркву силази се за један степен. Четворосливни кров грађевине покривен је берамидом и вероватно обнављан; над припратом је таваница од греда, над самим „храмом“ свод зидан. Прозорчић један на западноме зиду нартекса, други на северноме зиду „храма“. Иконостас је новији иконостас сеоске црквице. На зидовима има живописа; слике су нарочито у горњем делу општећеве, а доле су боље очуване. Осветлење је слабо, ипак на таваници се јасно види Пантократор који благосиља; на западноме зиду (унутра У „храму“) изнад врата био је „Коимезис“: види се лепо анђео који мачем одсеца руке ономе који се дрзнуо пружити их ка постељи на којој умире Мати Божја; поред врата јужно виде се остатци фреске Три Краља, на коњима у галопу за звездом. На јужноме зиду су слике које би за одређивање ма чега историјски поузданијега о целој цркви биле једини документ: то су фигуре неких светаца али и неких профаних лица, вероватно и ктитора; оне су већ много мање разговетне. У олтару је сумрак; на његовим зидовима је Света Литургија. Свуда има сликаних орнамената, нарочито на доњем делу зидова где има и сликаних драперија, а на јужноме зиду налази се једна врло лепа розета са белим преплетима геометријских шара на разнобојној основи. У једној ниши, у прашини, неколико у сребру кованих окова некаквог старог Јеванђеља; полумрак

и прашина. Напољу више црквице још две напуштене кућице — манастирски конаци.

Све је ово ново и важно за оне које то нарочито интересује, али сасвим неочекивано откриће била је једна гомила везених арнаутских пешкира и кошуља у југоисточноме углу припрате; кад су старинске тканине полако отклоњене остала је откривена једна велика камена скулптура: кип Богородице на престолу са Христом на крилу, израђен у жућкастоме камену (висина седеће фигуре 1м. 07, ширина престола 0 т. 72). Пластика је готово потпуно

слободна, просторна, али је група израђена само са три стране, задња је необрађена (види слику цртеж Растка Петровића). Покривена је била даровима побожних Арнаута „светоме кипу, који је, некада још, долетео овамо чак са онога брда преко пута где је село“. Скулптура из византијскога доба! Скулптура саме скулптуре рада, или само део украса неке сасвим друге грађевине>

Скулптура у опште није нарочита одлика византијске уметности — а наша ортодоксна црквена уметност Средњега Века остајала је у главноме у оквиру византијске уметности. — Изгледа да јеи Цариград из Рима пренео традицију статуа императора и историјски ба-рељеф, а да са Истока није добио никаквога подстрека у томе правцу (у мртвим градовима Србије није нађена ни једна статуа, ниједан ба-рељеф). И у самоме Византиону права скулптура не цвета дуго, она релативно брзо пада у декаденство и на крају УШ века више и не постоји. (Ипак се не може зато рећи да је била безначајна: из тога првога доба византијске уметности имамо и данас у Барлети колосалну стату-у у бронзи некаквога базилеуса, затим она дивна четири ждлрепца — путника, ливена за Хиподром; они су надвишавали портале Аја Софије и фасаду Св. Марка, а за време рата видео сам их склоњене од бомбардовања, с Колеони-ем и Гатамелатом, под аркадама кортила Палацо Венеција, чак у Риму; злато им се