Pokret

покрет

133

сваки учен Србин да пева. Млади Јован Јовановић се одазвао епиграмом Кад сам први пуш Бранкове песме читао. Ај ва песме, дико наша, Каква вам је вера ваша, Каква мера, какав рок» Љубав вам је ваша вера, Више звезда ваша мера, А вечитост вам је рок.

Дуго се тако мислило н осећало, док се наш духовни живот стално клатко између српскости и западњаштва. И дочекало се да нај јачи представник западњаштва, Јован Скерлић, премести Бранка из живе књижевностн у историју књижезности, да му оспори право на „образовану, књижевну публи«у“, одрече не сабо величину духа, него и укус и занатску вештину писца, па ла на Бранковим стиховима, поређујући их са стиховима и недаровитојих данашњих младих песника, демонструјс „огроман напредак учињен у песничком језику српском“.

Разуме се, то је Скерлић могао учинити само у прстераној западњачкој ревности својој, али не и у име читавога свог нараштаја. И ако је у толиким питањима која муче духове казивао свом нараштају реч која разрешава сумње, усправља малаксале, пролепшава савест, за своје схватање Бранка, Скерлић није могао наћи много присталица. И његови сарадници које је тиштало његово нерасположење према Бранку, дајући сами себи рачуна о томе зашто ие могу и у томе бити заједно с њим, тражили су одговор па питање: шта је то што је код Бранка вечно, што чини да он није крчилац путева за данашњу лиркку, није само историјска појава, него је вредност за себе, независна од простора и времена. Тако је и потписани, године 1916, у сегединском затвору, дајући себи рачуна о немогућности да прими (Скерлићево схватање Бранка, написао редове:

Има једно схватање песништва, изражено Његошевом речју:

у весело царство појезије. Као уметност, а не болна, неумивина стварност, појезија ублажава, по том схватању, боп и патње живе људске душе, она чини да плач њен, њени крипи постају мелодични, плакање је пјесна са сузама!

Та песничка правда, тај вео лепоте, апотеоза бола, не простире се само на завршетак трагедије, као у Ајсхила и Еурипида него на цело царство ове уметности. Тиме што уметност настаје преламањем стварности кроз медиум мелодичне, музичке душе, што она значи огледање стварности, њену транспозицају, а не њу саму у вези с нашим интересима и нагонима, надама и стрепфама, она је сва огрезла у тој уметничкој правди. По томе, уметност бар обликом својим увек оставља у нашој души мало прогале, плаветне као нада, кроз коју видимо сунчане стазе, излазак и из најпрњих бездана невоље и очајања. Зато што уметност у свом бићу веп носи са собом ту правду, утеху, одумињавање, олакшање, зато Дантеова божанска Комедија не само завршава Рајем, почевши Паклом, него јој сва три дала, и печатни Пакао, свршавају истом речју, мелем за уценљену душу : зјеПе, звезде!

Према овом схватању, умсти бити весео, раздраган, усхићен, јесте особина која човека приближује уметности бар онолико, колико оно друго умење: бити суморан, зловољан, мрачан. Али данас, кад се српски песнички хоризонт тако натуштио, у колико се види из бездани очајања, кад и сами петлови, иначе здрави, кочоперни, срчани, као свеопшти живот, кукају:

0 куку! куку! кукали су петли.....

данас ћемо песнику двоструко урачунати ако уме да буде млад, весео и несташан. Или, пошто идемо да тражимо сно што је вечито код Бранка, данас ћемо двоструко јаче осетити, . колико је важан и неопходан елеменат песничких тема младост, њена безазленост, усхићавање и лако смућивање њено; и колико је оправдан, преко потребан елеменат песничког уобличавања песничка правда, музика која доје души крила, дугине боје, којима је црнина непозната.

: Као градиво, као мисао свога дела, Бранко нам даје младива злравих и будних чула, младића с јаким чулним сензацијама, какве од то доба показују тек Борисав Станковић и Иво Ћипико у својим новелама. Младића који јесте нешто, а не који тек обећава, то нам је дао Бранко, Свакоме је познат овај неспоразум људскога живота: место да уживамо своју младост као највиши дар живота, ми се мрштимо да би изгледали старци, нас тишти то што смо „превише млади“ (стално осећање младога Давида Коперфилида), ми је проводимо у сновима, како ће то лепо бити кад будемо велики, и померимо свет из данашње труле му осовине. Наша околина, са друге стране, надноси над нашу младост, као мрачан неки облак, хришћанску, противису-

сову, мисао о томе да је она сама по себи потпуно без вредности, да је она само једна припрема за доба зрелости. У место да се сви, као разуман родитељ, трудимо да би и душа која се извине из детињског тела, понела са собом руковет цвећа: без плодова, и мањи руковет, али зато свежејих и више јарких боја.

Тај неспоразум у нашем односу према младости, изразио је и Бранко у оном драгоценом симболу о птићу:

Дете мало — голушаво тиче, Дође тиче па се ту навиче, (Овде, овде де криоце мало Први пут је сретно оглелало: Из почетка од гране до гранс, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетати се неба високога,

Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака. Под небо се диго тић и сада, Ал' весео није к'о некада: Гледа доле реку, врело, луга, Дрва, џбуне, горе и врлети,

Па му с чине до долико друга, До толико успомена свети,

(С кима дане прелепо пробави Па их сада мора да остави; Тешко му се, тешко раставити, Али шта ће када мора бити, За њи срце њему младост тучг, Ал' га нешто на далеко вуче, Он не можс више одолети,

Па се вине, и у свет полети...

Осетио је и Бранко више оне тежње које растрзају младића; и он се заверавао да неће трпети ноћ и таму којом му бијаше притиснут народ; и он се заклињао дружини да ће бити оно што Мушицки зове мракоборац или још бољс мракогонац; обећавао је себи и друштву да ће храбро вршити дужности зрела и савесна грађанина. Али то је обећавао при растанку од ђаковања — царевања, иза како је провео лепу једну младост, лепу саму собом, а не као обећање, лепу као самостална песма, а не као увод у песму која може доћи, а и изостати.

Мислимо да уметници живота нису тако ретки, као они који умеју уметност живота и да изразе; мислимо да Бранко није редак тиме, ни велик, што је умео да ужива младост, ону прву младост, још замршену са летињством, младост испод двадесет година; да је његова величина у ретком стицају двеју уметности: уметности доживљавања и уметности изражавања. Нормалан младић, младић модел, и у исти час младић песник! Јер, он не пева младост из младачких успомена, него из младости саме, речником мледића и ритмом, музиком младачког предисања. Само један тек ређи случај се може замислити: кад би какво дете, оно за које Бранко каже:

слатко зва ја мед и смокву само... које жели око соколово и крила лабудова, да би видело де највише

Грожђа свакојака, Де смокава, и сувише Ти красни бресака,

Де најлепши лепирова Има, и тичића,

И јеленски још рогова, Шкољак' и пужића;

Да полетим, па да шпаге Све напуним редом...

кад би такво дете не само осећало уметнички, него уметнички и говорило, кад би нам из детињства, из детињске атмосфере певало о свету какав се види с његова кртичњака! Тај случај, који засад изгледа немогућ, био би ређи од Бранкова случаја: кад би нам какво дете могло рећи како изгледа свет из прашине у којој се оно игра, свет гледан из висине цвећа, у којој је више и росе и мириса...

То није Бранко. Он је „песник младости“. Не онако, како пише Стојан Новаковић у Историји Српске Књижевности, не тиме што би он за читаоце имао омладину, а не и „озбиљнију страну народну“, него више у оном слиску, у ком Новаковић каже за Ђачки Растанак да је „жива слика српскога ћака“. Не песник кога младост радо чита, него који је лепоту младости изражавао с највише младачких обележја, највише младачким ритмом,