Pokret

158 покрет

Ту је, наравно, било и демагогије, али очевидно у тим порукама не говори само демагог, него и човек који верује у оно што говори.

Но ускоро је постало јасно, да од ових нада неће бити ништа. Јесен је дошла и прошла, а Енглези нису нашли времена, да поред својих брига и послова скрену пажњу и на унутрашње ствари наше државе. Радић је оставио Лондон и отишао у Беч, деградујући сам себе на избеглицу типа Сакса, Франка и сличних.

Такви резултати, после онаквих очекивања, морали би поколебати веру у вођу и код најфанатичнијих присталица. ИМ заиста се већ примећивало комешање у редовима странке: од ње се нису од вајали само појединци, отпадале су читаве организације и општине, За овако млад, збуњен и хаотичан покрет као што је Радићев, то је био поуздан знак скорог расула.

Али у том критичном часу радићевцима дође спас одакле га, јамачно, никад нису очекивали: од Демократске странке | Код једног (већег) дела те странке преовладало је мишљење да, место борбе с Радићем, треба тражити компромис с њим. И тако се и опет, бог зна по који пут, понавља она фатална политика која увек у невреме трчи за компромисима! Таква је била, почетком 1920. године, Протићева политика, таква је била у јесен 1922. године, У доба Загребачког Конгреса, политика Демократске странке, таква је била прошлог пролећа политика Радикалне странке, таква је данас лолитика Г. Давидовића, и таква сутра опет може бити политика радикала. Уопште, са Г. Радићем до сада још нико није одлучну борбу био ни повео; њему се таквом борбом само Ддрешило, да се и на претњу заборави, чим се, с његове стране, покаже могућност ма како траљавог и ефемерног, и са гледишта политичког морала прљавог, компромиса! И онда још има озбиљних људи који се искрено чуде, што та радићевачка психоза тако дуго траје! Како неће трајати, кад је одржава и конфузност и пометеност

са противне стране! Како могу, на пример, данас радићевци доћи до увиђавности да су својом досадашњом политиком били на погрешном путу, кад их је та њихова политика, ево, и после неуспеха Радићеве „дипломатске акције“, учинила пресудним фактором у скупштинској већини, главном снагом коалиције која тражи за себе Владу и власт над овом земљом» Значи, на против, да је Радићева политика била врло добро смишљена, кад је омогућила његовој партији овако завидну позицију у Парламенту и у држави, а уз скоро никакве жртве с њене стране. Јер, шта се тражило од радићеваца» Да уђу у Скупштину и положе заклетву. Али, вели се, заклетва за њих значи много; она је знак кидања са прошлошћу, одрицања од сепаратне хрватске републике, измирења са државом итд. Којешта! Заклетва радићевачких посланика неће значити ништа више него што је значила оним његовим краљевским јавним бележницима, којима она није сметала да, у исто време, буду најгрлатији републиканци.

Међутим, у том је, у тој заклетви и уласку радићеваца у Скупштину, сва база споразума Опозиционог Блока. (Има он, додуше, још једну програмску тачку: обарање Владе; али такав „програм“ има свака странка која моментано није у Влади).

Ништа више! А то је, признгће се, мање него мало! |

Али све друго, каже се, доћи ће касније, за сад је главно да се развије узајмно поверење између партија Блока, јер то ће значити поверење између Срба и Хрвата. Дакле, све се поставља опет на неки сентиментални основ.

Истина је да су наши, српско-хрватски, односи нешто што је изван логике. Они су пролазили кроз разне фазе којима је узроке немогућно објаснити простом логиком баш зато ваљада јер им је корен у сентименту. После сваког периода братимљења и заљубљености долази, не знаш како и зашто, један период неповерења, рекриминација, међусобних оптуживања, грдњи и кавжења које кад год добије управо варварски облик, а онда се, за кратко време,

БОРИСЛАВ БОГДАНОВИЋ

На купању — студија