Pokret

162 покрет

ПОЗОРИШТЕ

ГОСТОВАЊЕ НАШЕ ПОЗОРИШНЕ ТРУПЕ У ЗАГРЕБУ. _ НАШИ ГЛУМЦИ ПРЕД ЗАГРЕБАЧКОМ КРИТИКОМ

Кад су између позоришних управа завршени преговори за гостовање загребачке позоришне групе у Београду и београдске у Загребу, наша позоришна управа решила је да, наша, трупа у Загребу прикаже пет комада: „Вида“, Народног Посланика“, „Невероватни цилиндар Њ. В. Краља Христијана“ од наших, „Пигмалиона“ и „СОкамполо“ од страних комада. Са оне тачке гледишта на коју се тада управа ставила: да треба давати комаде у којима наши глумци моту да се покажу у својој пуној снази, овај репертоар је био добар; ово можда нису најбоље ствари, као комади, које се дају код нас, али су одлично пгране, и ако се желело да глумци постигну што већи успех, требало је збиља давати и „Пигмашиона“ ма да је то комад страног писца.

Али допније је пало друго решење. Пошто су загрепчани донели у Београд само дела домаћих аутора, хтело се да се ши гостовању београдске трупе у Загребу да што више карактер националне манифестације, и репертоар је промењен: место „Скампола“ и „Пигмалиона“ унесена је у програм представа. Бојићева „Урошева Женидба“. Тако је нажалост, дата прилика запребачкој публици да поред врлина види и слабу страну наших глумаца: неизвежбаност у рецитовању стихова, а нама, је пружена прилика да се наједимо читајући У Једном делу загребачке штамле критике у којима има доста злурадости али и по мало истине. Наши глумци су одлични глумци, наше националне комаде дају савршено, стране комаде, и оне најтеже, и оне најмодерније могу да ипрају беспрекорно, уносећи у њих сву потребну интелигенцију и разумевање, — али стихове рецитују са извесном тешкоћом. То им не приписујемо у грех, јер се од једног глумца не могу захтевати сви таленти, али мислимо да је наша управа имала, о тим да рачуна као с фактом, и да уштеди (нашим глумцима ту непријатност да буду и куђени тамо где су иначе обасути само похвалама.

Најодушевљеније и најискреније похвале писане су још од првог вечера, кад су наши глумци одиграли „Ђида“. После „Народног Шосланика“, који је поновљен у недељу

ЖИВОРАД НАСТАСИЈЕВИЋ Еце Сагфпа!

„Бпдо“ је можда највише успео и код публике и код критике. Публика је неколико шута пљескала при отвореној сцени а критике су биле све похвалне.

- У „Јутарњем Листу“, Нехајев хвали нашу трупу што је почела своје гостовање са „Љидом“: „Добро су учинили беотрађани, пише он, што су овај пучки комад метнули ша, почетак својега гостовања... „Видо“ отвара један свијет и ова

представа, ако (се не варамо, остаће у гостовању београђана. ипак најзанимљивија и најоригиналнија“. У

Пармачевић, у „Ријечи“, Галогажа у „Новостима“ и Мајкснер у „Обзору истичу нарочито заједничку штру глумаца. „Веселиновићев је „Бидо“ један позоришни комад старе категорије „могао да оправда природно очекивање посјетитеља, да ће се београдски глумци нарочито натјецати у игри, чак и преко границе која стоји између колективне и индивилуалистичке концепције у глуми, пише критичар „Новости“. Међутим, тај се случај није догодио, али то можемо растумачити само као дисдиплинираност и интелитевцију чланова београдске драме... Нама је остала послије спноћне представе, јасна импресија, да је београдска драма пуна нових талената, с којима се може постићи врло много у позоришној уметности“. Критичар „Ријечи вели: „АН самбл беопрадског позоришта у овом пучком комаду био је беспрекоран. Представа је текла природно, расположено, без спотицања. (ве се извијало једно из другога. Из прозе се прелазило у тјвему. Над свим је подрхтавао смијех, неизвјештачен и природан, а заједничка игра глумаца служи на част Г. Димитрију Гинићу, режисеру. „Ма да велик део складне заокружености призора ваља уписати у заслугу редитељу, каже критичар „Обзора“, ипак без интелигентне и увјерене игре свих појединих лица не би никад било могуће саставити све оне скуљине које су се стварале сасвим спонталто, прожете широким кретњама и наглим провалама нелатвореног пучког темперамента.“

Као и цео ансамбл, и сваки глумац посебице може се похвалити да, је имао добру критику. „Покрет“ најпохвалњије пише о „Жанки Стокић: „Изнад свих се истакла Госпођа ашка Стокић; она, је у малој улози Жеиване умјела да даде тако много; донијела је тако живу и пластичну фигуру која остаје незаборављена. 0) њеним гестама, изражају лида, интоналији, говору, дало би се на далеко и широко писати. У ове глумице има ванредна, снага опажања, и генијалних црта,“ „Загребер Татблат“ истиче од женских Милеву Бошњаковић, од мушких Александра Златковића за кога каже да је „велики таленат који уме ефектно да подвуче и најфиније нијансе својом игром, интелитентном и пуном живота.“

Џерси Павловић, Гошићу, Гинићу, Оотировићу, свима осталима посвећени су многи похваљлни редови. „Маринко Димитрија Гинића такав је да, по нашем мишљењу, нема тога глумца који би могао да га даде боље него он.“ (Новости). „Искочио је снажни и необуздани темперамент Г. Боже Николића, који за глумца значи читав капитал. Госпође Перса Павловић и Жанка Стокић, ширином свога схватања, показале су се већ синоћ као стубови београдскога ансамбла“ („Ријеч“).

Те прве вечери пи најнеповерљивија публика била је добијена и успех наших глумаца бео је осигуран.

Друге вечери даван је „Народни Посланик“ од Нушића Сем критичара „Обзора и критичара „Хрвата“ коме „после ове представе фреалистичког смјера бијаше јасно, да београдска група у дјелу т.ав. вишег стила неће моћи постигнути. прави умјетнички успјех, другима је било јасно да тај комад, због успеха код публике, треба још једном давати.

„Очекивање да ће београдски глумци, у ансамблу иу појединостима, бити одлични у „Ђиду и „Народном Посла= нику“, пише „Ријеч“, није никога изневерило. Галерија глумаца, виђених прво вече, синоћ се тек нешто проширила 1 умјетност је њихова запловила у пун реализам Г. Браниелава, Нушића,“

„Синоћ емо имали прилике гледати читав низ одличних талената, правих рођених глумаца, пише „Покрет“. Била је права радост и прави ужитак гледати све оне типове што су их они тако пластично, вјерно и умјетнички готово савршено извијали.. И глумци и аутор били су небројено пута изазивани пред застор. Ово није било пљескање некој традицији и литератури, Него управо савршеној пгри београдсоких глумаца.“

„Глумци су се осећали сигурнији него првог свог вечера, вели „Загребер Татблат“, и предосећали су извесну победу. Имали сте утисак да ову комедију могу играти једино ови београдски уметници, тако су сви били добри и природни,.,“ _ После ове две успеле представе интересовање за друте две још више је порасло. Очекивало се како ће „београђани“ дати мало компликованије ствари: (једну историјеку драму у стиховима и један модеран комад. Треће вечери, кад је давана „Урошева Женидба“, поједини глумци имали су миоло

„успеха, пљескало се одушевљено, бацано је цвеће, али општи