Pokret

198

слика. „Села Отепанчикова“ све неумитније круже полако у том зачараном вртлопу чији је центар Фома Фомић, шок се сви у апотеози своје лажне среће не утопе у безизлазну 06ману. Фома Фомић није упрошћени хипокрит, шематизовани Тартиф: његова фасцинантна личност је једна многострука призма у којој се неисцрпно ломе сви човечаноки зради обећаја, себичности, слабости, откушљивања, злоупотребљавања, свирепости, 1 човечанства. Хипокризија није чак ни његова. доминантна црта, и њу надјачава његова. беспримерна хипертрофија самољубља. Он није једна банална фигура варалице, он је жив: полиморфан, слаб каткад, јер је и он сам, Фоме Фомић, жртва своје сопствене змијске моћи, меднум тог хил нотизера: Фоме Фомића. И када у трећој слици одлази, пружајући као предобри, уморни и свезнајући пророк, руке, да му их љубе, не церека се Тартиф иза те победе, — задивљен је, разнежен, тронут велики глумац искреношћу своје игре. Тог велшког глумца у животу глуми велики глумац на позорници: Ш. А. Павлов. И Павлов мора да верује у искреност оног другог Фоме, кога он, прави Фома, игра. једном безумном животном неискреношћу.

Тако и ту, као и свуда, свако богатство носи у себи клицу своје противречности, и она завршна слика среће суштином своје обмане носи у себи, у својој сржи, видљиву могућност обнове свих оних неиздржљивих сукоба, сву ону коб која је као жуч споро струјала од прве до последње сцене, натапајући сваки покрет ове луде куће својом неизбежном торчином, својим сажетим п неиздржљивим болом, који се ипак издржи, завара. -

Завара... Јер као знамење обмане, у средини доминира. ове устрептале животе, величанствени, мученички и мучи тељеки лик тог укротитеља, непобедимог, сиротног Фоме Фомића! И од тог мутног, за њих скоро невидљивог пораза саторевају њихова напаћена срца, сагоревају пред нама у жару те свирепе дивне уметности Художественог Театра. Достојевеки, режија, глума (Н. 0. Масалитинов, М. А. Токарскаја, П А. Павлов, М. А. Крижановскаја, п други) — сви ти животи који се сливају кроз ту драму у наша срца, чине од ње један ненадмашан пламен. Становници села Отепанчикова, сањају на крају међутим да живе у недостижној свежини. Можеда их не греба будити. Није ли свеједно да ли је основа њихове тренутне среће истина и свест или обмана и хипноза. У томе сну севају светлости људске радости, и не мари што ми видимо да они спавају. И наши су очни капци натопљени сном, а између стварности и наше свести ко зна колико се наша визија деформише. Дно обмане поклапа се са дном истине. Осмех среће тако је драгоцен да морамо 38боравити да ли га видимо на јави или у полусну. Добро нам дошла, ма којим путем, та слутња на оно што нам храни -срца и крв; ма којим путем, добро нам дошла та вест коју нам шаље оно што ћемо звати Бог, или Поезија, или Љубав. Јер само кад нас таласи тог откровења запљусну, облије се крвљу бесмртни лик среће који спава у нама. Његову летаргију, његову обамрлост разбија глас животне поезије. Њу Художественици беспрекидно отелотворавају на позорници, ванредном игром детаља, складношћу и преданошћу, а на један начин који је успешан само кад је спроведен са толиком

доследношћу и са том неуморном, невероватном савршеношћу. Они нам указују да је иза привидно-радосне апотеозе

„Села Степанчикова“ једна неизмерна горчина, али да иза ње, у недоглед, блиста опет нека чудна, тајанствена срећа.

људска. Марко Ристић, КИНЕМАТОГРАФ ЈЕДНО ПРЕДАВАЊЕ 0 ФИЛМУ. — КРОЗ БЕОГРАДСКЕ

БИОСКОПЕ

У недељу, 13. 0. м., одржао је у биоскопској сали хотел „Париза“ Т. М. Игњачевић, филмски глумац, предавање о тајнама филма и приказао један филм у два чина у коме је играо и који је сам режирао за рачун једног немачког филмоког предузећа. Тај филм који смо видели био је интервсантнији од предавања: предавање је било врло добро, предавач је рекао многе врло тачне ствари, показао је да потпуно правилно разуме филм, али све је то публика довољно пута чула да би је могло интересовати. Филм нас је много више интересовао јер је имао да нам покаже како је тај теоретичар своје лепе теорије практично применио „затим како игра човек који је, после Оветислава Петровића, једини наш земљак чије је име колико — толико познато у страном филмском свету.

У овом филму виде се све мане које се обично видеу првим филмовима нових режисера, а које су само последице

ПОКРЕТ

недовољне шраксе: сувише дуго трајање извесних сцена, ој“ вишно истицање извесних епизода које би биле ефектније да се преко њих брже прешло, постављање апарата, за, снимање на већем растојању но што је потребно, и тако даље. Али се већ у овом првом филму види да, Т Игњачевић има укуса и да ће моћи, ако ради, да да врло добре уметничке филмове. Он воли природу и лепе слике: облаци, дрва, полутамни пејсажи, који играју у његовој режији велику улогу, пријатно делују на. око. Као глумац Г. Игњачевић (он игра под именом Тагоран Ганд) није рђав, али од Игњачевића режисера очекујемо много више него од Игњачевића глумца.

Шесте недеље имали смо прилике да видимо, Код „Касине", и Светислава Петровића. Филм који смо видели јесте један од првих његових филмова (можда и први) и није одушевљавајућ. Али пошто је врло тешко и добром глумцу да спасе филм рђаво режиран, то се неуспех филма, не може цео њему приписати у прех. Очекујемо његове последње филмове, рађене у Француској, да (бисмо се уверили о њоговој правој вредности.

Код „Касине“ је после филма са (Св. Шетровићем дат програм састављен из једне шале какву одавна У Београду нисмо видели и једне интересантне драме са, Хари Карејом.

Код „Париза“ реприза једног доброг филма Вилијама 0. Харта. =

Код „Коларца“: „Хоћу вашу љубав или нашу смрт“, филм у коме је добра. само Лил Даговер а други сви (Арнолд Корф, Теодор Лос) просечни.

Код „Колосеума“ се, хвала Богу, свршила. „Паризета“. - 8. БЕЛЕШКЕ Е

Трупа Загребачког Кагалишта у Паризу. — Г. Жак Еберто, директор париског позоришта Шана-Елизе, позвао је трупу Загребачког Казалишта на гостовање у Париз приликом олимпијаде која ће се одржати у јуну по јулу ове године. Загребачко Казалиште вољно је да пошље своју трупу ако набави суму од 400.000 Динара, која. је потребна за ово путовање. – |

Десет сценскиг аутора траже глумце. — Шод овим насловом послало је девет загребачких уметника листовима ову белешку:

„Да се омогући сценска афирмација млађих драмских аутора и њихова нова умјетничко-сценска. настојања, потписани су одлучили, да оснују театар. Изводиоци нових драма. треба. да буду млади интелигентин, који ће се, далеко од манирских метода консервативне глуме, озбиљно дати на одређивање адекватног сценског израза за нова настојања. Сви они млади људи, који осећају за тај рад љубави, воље и способности, нека, се писмено пријаве на Г. Ка. Месарића, Загреб, Џетрињска улипа 58. — Славко Батушић, Стеван Галогажа, Јосип Кулунџић, Ка. Месарић, Мило Милуновић, Ахмет Мурадбеговић, Сава Шумановић, Станко Томашљић, Стеван Томић.“ =

У недељу, 20. ов. м, биће свечана представа „Коштане“ у част тридесетогодишњице књижевног рада Г. Боре Станкевића. Комад ће се играти у новој опреми. О слављенику говориће Г. Душан Николајевић.

Џеђири цртежа чије репродукције доносимо спадају у галерију карикатура познатих људи коју ће Г. Џетар Крижанић изложишт на Изложби Карикатшурисша.

НОВЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ

ТОЛИШАН Приче из Итдије. Написао Рудјард Китлине, кола Цвијановић. Предговор Станислава Винавера. Сб. Б. Цвтјановића, 1924.

() овој књизи, пи ако је изашла још пре четири месеца, није доцкан говорити. 0 извесним књигама никада није доцкан говорити. Као што, на пример, данас, пет година по из ласку превода Бодлеровог „Цвећа зла“ у издању „Мале Библиотеке“, треба још једнако понављати да би тај невероватно рђав превод књижара Ђурђевића, у интересу свог великог угледа, требала да повуче из продаје, тако ни кров пет година неће бити додкан понављати да је Киплинтов „Толишан“ лепа књига коју свако треба да прочита.

Т. Никола Цвијановић заслужио је из два разлога вахвалност публике: прво што је највеће Кинлинтово дело превео

тревео Др. НиИздање