Pokret

ПОКРЕТ

189

једним правцем: да тражимо непристрасан и слободан плебиспит у Бесарабији. Ми морамо имати чисту ситуацију у Бесарабији до јуна или јула месеца ов. год. кад ће се понова састати представници Малог Споразума у Прагу. Томе треба највише да тежи Румунија, јер после тога времена, неполитички и неопортуно би било не предузимати кораке у циљу обнове само трговачких и пословних односа са Русијом, не признајући ни у колико тиме бољшевички режим за законит. Јер ми можемо још једино чекати да јуна или јула ов. год.

Што се пре Румуни сложе са Русима у толико боље и по њих и по нас. Али не можемо дозволити да се руске љутње и срџбе пренесу са Румуна на нас, јер је Русија заслужила друго понашање од наше стране. А Румуни не треба да нам замере, што преко интереса пуштамо мало и срцу на вољу, оном истом срцу које је 1914. год. везало за навек малу Србију за велику Русију у најтежим данима по нас. Јер Бесарабија не треба да буде руска Босна и Херцеговина. Ог. Видан 0. Благојевић

ПАРНИЦА Г. ПЕТРИЧЕВИЋА

Удата 1900. за човека кога је волела, Г-ђа Петрићевић се раздваја од њега три године касније, признавши на суду да је ухваћена са слугом на неверству које је њен муж и доказао. Међутим, цело је друштво сумњало у ту историју, јер нико није веровао да је та душа била у стању да учини такву ниску глупост. Петрићевићка је била једна од најохолијих жена своје средине, којој су богатство, лепота и ум допуштали да бира. Сем тога, она је била већ и мати,.. Кришом се говорило да је по среди био неки други сукоб, али како млада жена одмах отпутова с мајком у иностранство, ствар леже.

Леп и практичан, помоћу веза, капетан Петрићевић оде у дипломатску службу, доби место војног аташеа негде у суседству и ја изгубих о њему сваки рачун. Али, ту скоро, имао сам прилику да га опет упознам, Био је то већ један стар човек, удовац, отац неко четворо деце, осиротео и принуђен да три сина да од једном у Војну Академију,

јер није могао да их издржава.... Говораху ми да пије, да се коцка, да убризгава морфијум. Он ми се жалио на судбину и плакао, грдио своју прву жену а после заспао за столом. Ја га оставих, препоручивши га келнеру... Било је то у једном малом месту у Швајцарској, где сам навраћао сваке године путујући по околини Женеве. И тада, кад га видех, кад ми се он избрбља, ја се сетих целе трагедије... Пуче ми све пред очима. Та ја сам се за ово двадесет година редовно сваке године, у исто време, у истоме хотелу виђао са њима, са Г-ђом Петрићевић и њеним јадним сином, никад се не сетивши која су то лица а никад ни од ње не чувши ни једну реч о нашем староме познанству! Чудне ли се ствари догађају некоме кад је расејан!

Најпре беху троје, она, мати јој и тај лени дечко, огромне главе и кржљава тела, са плавим, јасним, маторим очима; сећам се да је увек седео у својој столици, коју су обе жене гурале наизменце поред воде, по дугоме кеју. Узастопце, десет година, та група је увек била иста. Млада, лепа дама, седа старица и тај болешљиви дечко, који је бивао све старији и све озбиљнији! Ко је једном тада видео његове црте, тај их никад није заборавио. То беше глава једног младог генија, посађена на једно слабо тело, подупрта неким кајишима и уздигнута на црни јастук од мушеме, Сваке године ми је изгледао тај лик све чуднији. То беше глава једног финог младића на трупу једне бебе од годину дана...

Као обично, стални посетиоци у бањама се немо спријатеље и измењују поздраве. Ја сам им се

јављао и они су ме радосно одпоздрављали са неким веселим смешкањем које ја наравно никад нисам разумео. Ни на памет ми није пало да се давно познајемо!... И срећом!

Негде око 1913 нађох их опет у истој сезони и у истоме месту. Госпођа беше у црнини, мали је био положен у нека нарочита колица и изгледаше као да се нешто отргао. Глава му беше потпуно измењена. Ни трага од ичега детињастог није више било на њој. Испод намрштених обрва су блистала два мушка ока а под њима су били неки уморни али мислени подочњаци. Уста је држао стиснуто, али је имао најљубазнији осмех на свету. Окренут језеру, он је слушао мајку, која му је читала. Момак, који је обично гурао његова кола, један млади, велики Италијан, шетао је поред обале и зверао од досаде.

Они у мени познадоше старог расејаног посетиоца и кад сам им се јавио, одговорише ми срдачно. Дечко је чак махао руком. Ја им приђох, како ми се чинило, први пут у животу.

Рекоше ми да су добро, да се надају лепоме времену, да је умрла стара добра Госпођа, њина мајка и баба, да их сад лечи један млади лекар из Париза... О свему су они говорили са ми, они нису знали за ја. Било је дирљиво видети ту љубав између ове добре мајке и сина.

Младић (— ја не знам како да га назовем, јер то већ није био више дечко —) говорио је са жаром као неки маторац. Мисао му је била философска, израз биран и лак. Срећна, његова мати нас је пратила радосним погледом и осмесима једне дубоке несреће, која је у исто време на неки начин и страшна срећа. Говорили смо о свему, па најзад и о политици. Несрећник је био тако обавештен и имао тако тачна гледишта да је то било чудо. „Геније“, говорио сам у себи и био сам готов да заплачем гледајући га прикована за његову наслањачу, онако страсна погледа, уперена право у моје очи. „Геније, али несрећни геније!“ закључивао сам ја, сажаљујући га.

И наше обновљено познанство биваше сваке године све ближе...

Сећам се да сам бирао најлепше изразе и најсуптилније теме, гледајући да будем што више апстрактан и да никако не споменем речи борба, здравље, младост, игра и све друго што би могло да га ражалости. Чувао сам се да избегнем и све друго што би могло да му се учини као алузија на његову несрећу. Јер, без икаквог околишења,

ја нисам никад у своме веку видео једну лепшу