Pokret

999 | покрет

ла да прими некоје одлуке Империјске Конференције.

У кратко, британска заједница је данас реалност више него што је то икад била; у исто време, пак, она је после рата разрешила и ону једину видљиву везу која је од Империје, према осталом свету, чинила једну засебну јединицу: спољна политика, на име, није више само брига британске Владе; у свима интернационалним питањима, политика Империје мора да буде резултат споразума сврх Влада, то јест Влада Велике Британије и свих доминиона. И преговоре о миру, као што је познато, потписали су и представници доминиона, и они имају место и у Лиги Народа. Домиони су, према томе, и у области спољне политике постали независне државе.

„У чему онда заједница видно долази до израза > Једино Краљевој личности; она је „симбол јединства“, и то је сав Устав. Империје. 5.

· Највеличанственији систем, дакле, што га је човечанство до сада дало: Британска Империја, где сунце у истини никад не залази, где је истовремено

дан и ноћ и сва доба године, — јер су у границама њеним све зоне и све географске ширине и дужине, — тај до данас највиши облик државе, не може бити без тога „симбола“. Британској Империји потребна је монархичка форма, да би сви њени делови могли бити оволико слободни и независни колико су данас.

Ово напоменусмо с тога што се код нас чује мишљење, да је за наше, после уједињења компликоване односе, Монархија незгодна. То мишљење најупорније заступа Г. Радићева странка, која је отерала дотле да Републику напросто индентификује са слободом, специјално са хрватском слободом. Међутим, она је очевидно у заблуди. Јер и код нас је, као и свуда у Монархијама, Владар, сем осталог, и симбол и фактср јединства. Кад тога симбола не би било, морале би се у Устав, сем данашњих, унети још некоје уредбе, које бе гарантовавати то јединство. Данас оне нису потребне, а што нису, зато републиканци имају да захвале Монархији. :

- ТОМАЗЕО И ДОСИТИЈЕ

| (О 50-годишњици Томазеове смрти)

__ Првога маја о.г. навршило се равно пола века како је у Сетињану, крај Фиренце, где је своје последње дане провео, сахрањен знаменити син нашег народа Никола Томазео, који се за живота прославио као италијански књижевник и уједно род свој задужио као писац морално-васпитног и патриот-

ског дела „Искрице“. У другом броју овог листа,

који је изишао 9. фебруара о.г., ми смо се у главном осврнули на Томазеов књижевни и политички рад, као и на његово, нашем свету мање познато, али зато ипак постојано и енергично залагање у корист земље и народа свога порекла. Да бисмо раније оцртану силуету кудикамо употпунили, ми ћемо се овде још укратко дотаћи полемике о Доситију Обрадовићу, коју је Томазео 1845. год. имао са својим ужим земљаком Др. Божидаром Петрановићем, познатим уредником Српско-далматинског Магазина и Бранковим школским другом у Бечу.

_ Хватајући се једног Досигијевог пасуса у АХИвоту и. прикљученијима, у ком популарни, философ прича своје младалачко перхоресцирање од верске уније са католицизмом, прохте се Томазеу — који је, као што знамб, нагињао мистицизму — да хоповском калуђеру замери „што не могаше да се отресе пред“ засуда 1 тв латинске цркве“ и „што је своје личне

са доктринама осамнаестог.

чланком, у коме м лексикографу ајући од Доси-

матинских планина; волим га што је он, осећајупи у души божанствену лепоту народних песама, нашао

их достојнима да у светској литератури заузму место поред Илијаде и Одисеје; волим га што нас је научио да у домаћој историји тражимо моралне поуке, позивајући се у својој Бтици не на Маратон и Фарсалос, већ на погибију Косовску; волим га, најзад, што је он, Доситије, успркос своје немаштине, љубио књигу и настојао да своме роду отвори умне очи“. Па не само због тога, већ га он воли и цени још и зато, што је Доситеј изнад свега осталог стављао литерарну искреност и што је највише волео народе култивисане и напредне.

| Али кад је све то казао, Томазео хоће да се малко и огради. Да се хвала и признање, које је одао српском писцу, не би протегли и на његове „заблуде“, он се труди да своје речи зачини и са мало критике. А та се критика — није мучно погодити — односи на Доситијеве религиозне погледе и, нарочито, на његове идеје о калуђерству. Томазео, као добар хришћанин, истиче се овде као бранилац „обају обреда“, јер. су, вели, сентенције „доброг Доситија“ једнако одвратне и једној и другој вероисповеди, РА

___ Читајући све то и слушајући данас, након преко пола века, како се. Томазео, зграњава на неке посве

раве, а свакако и пре-Доситија у културном свету растурене погледе, човек мора чисто да се запањи. ако. се, примера ради, Томазео чуди Доситијевој „плиткости“, кад овај тврди да све религије упућују на. добро, а да само цркве свет деле и народе међу собом мразе, те да ће он, Доситије, бити срећан кад људи не буду впше питали које су вере и обреда браћа њихова '). Томазео не може да се помири са толиком толеранцијом, која му чисто заудара верским вндиферентизмом. Зато је њему“ врло криво и то што би Доситије хтео даопохвали неког брата

| 5 В ди Живот и прикљученија књ. П, стр. 1. ЧИздање Српске Књижевне Задруге. 77 5 5:5- БАН Блок.

| |