Pokret

покрет 229

износила је 4790 кр. или у динарима — по курсу 0.13 — 6.23. Ако се одбије од ове суме минимум транспортних трошкова — превоз, утовар, обална такса и агент до Беча — остаје 5.83 динара. Према овоме наш извоз брашна био би могућ да је цена нашем најбољем брашну 5.83 и да је ослобођен сваке извозне царине. Међутим, његова цена на нашим пијацама бележи 9:90 динара, што је значило да се јавља диспаритет од / пара од килограма.

Па чехословачкој пијаци цена најбољем брашну франко Будјејовице, кр. чх. 2'20, или 6:10 динара. Када се одбију транспортни трошкови 0:50. — на нашим пијацама требала би да буде цена 5:60.

На италијанској Пијаци цена франко Трст 1'60 лира, или динара 5:64, када се одбије италијанска царина и остали транспортни трошкови.

И поред пуне ориентације у целом овом питању влада се при доношењу одлуке водила више финансиским обзирима него привредним. Релација између брашна и пшенице сведена је свега на пет динара у корист брашна, а на тај начин, питање наше млинарске индустрије није најповољније решено. Сви смо ми данас у начелу против извозних царина, али када се оне већ толерирају, онда је безусловно потребно да се наша пољопривредна индустрија постави у много повољнији положај за извоз својих сировина, које оне прерађују. Одлука владина несумњиво да неће довести у питање извоз нашег брашна, али је сигурно да ће му онемогућити прођу коју је он могао да има на пијацама Италије, Аустрије и Чехословачке. Мађарска ђе са своје стране умети да искористи ову прилику и са нашим житом, прерађеним у својим технички савршенијим млиновима, конкурисаће нам на бечким пијацама. Ми нисмо за то да се нарочито фаворизира једна грана индустрије на штету продуцената сировина, али у сваком конкретном случају треба испитати све потребне околности и првенствено задовољити привредне интересе земље када је у питању млинарска индустрија сви разлози налажу знатну потпору државе. =

Што се тиче будућности извоза нашег брашна, прилике су још тако ненормалне да би се много шта могло прогнозирати. Суседство више-мање аграрних земаља, изузев Аустрије и Чехословачке, тенденција њихове царинске политике за аграрном заштитом и најзад недовољне гаранције да ћемо се моћи користити неким нарочитим тарифним саобраћајним повластицама, пошто наш саобраћај скоро не може да буде на оном нивоу на коме би требао да буде, све то говори да овој индустрији треба поклонити пуно пажње и учинити је способном да конкурише.

Патање о даљој употреби извозне царине је данас ван сваког спора, када се зна њихово разорно дејство за наш привредни живот и нашу производњу.

Па ипак ако разгледамо дискусију која се води у питању извозних царина уопште, могли бисмо да обележимо два оделита и потпуно супротна мишљења. Прво, да извозне царине, као опробано штетне, треба одмах укинути, без икаквих прелаза, ма то и моментано неповољно утицало на привредни живот, и друго, да извозне царине треба још за извесно време задржати, мада и оно признаје у начелу њихову штетност и потребу за њиховим укидањем. Прво гледиште довољно је јасно да би даље било коментарисано, друго захтева да буде прегледано

утолико пре што има два варианте, — прва, коју заступа влада и друга, коју заступају представници наше индустрије.

Идеје да извозне царине не треба употребљавати и да се оне данас утолико акцептирају, уколико представљају допуну нашем рђавом пореском систему, нагласио је, и то још 1921. године, покојни Коста Стојановић, тадашњи министар финансија. Данас је ова идеја дошла до свог пуног израза. На конгресу Трговачких Комора, данашњи Министар Финансија, изјавио је то исто, званично, у име владе. „Ја сам противник извозних царина; пре рата оне нису постојале, већ се чак извоз премирао. Оне имају свога разлога за опстанак само код предмета где је конкуренција фактички искључена. Разлог да извозне царине још нису укинуте финансиске је природе: држава још не може да се одрече при хода извозних царина. Осем овога, оне морају да остану све донде, док се не спроведе пореска реформа, јер су средства да се сељак опореже и изједначе порески терети.“ После ове изјаве, која је довољно компететна да би била меродавна, становиште владе у питању извозних царина потпуно је одређено. У најскоријем времену ми ћемо имати санкционисан порески закон, па дакле и ликвидирање извозних царина.

Нашииндустријалци у целоме овомепитању имају своје разлоге за даље одржавање, управо незнатно продужење њиховог режима, који се у основи разликују од гледишта и разлога владе. Полазећи од претпоставке да једна држава, ако хоће да буде и политички и економски незавксна, мора да има развијену индустрију, они траже да се домаћој индустрији обезбеде извесне преко потребне сировине, на тај начин, што ће се на њих и даље задржати извозна царина. Као своје разлоге за овај захтев они народе следеће: Наша индустрија, и ако се налази у своме почетном стадиуму развића, ипак даје драгоцене резултате. Наш целокупни извоз 1921. г. био је две ипо милиарде динара, удео индустрије износио је 882 милиона. Године 1922. извоз је достигао суму од 3:7 милиарде динара; индустрија са својим производима учествује у њему са једном и по милиарде Ако се ова цифра упореди са прошлом, видеће се да у прошлом извозу индустрија учествује са једном трећином, у другом већ достиже скоро једну половину укупног извоза, што значи да је њено дело што је извоз те године увећан за 650 милиона. Извоз пак неиндустриских производа смањен је према 1921. за скоро 40 милиона. Утврђујући ово они иду даље па кажу: да су данашње прилике врло тешке, да је индустрији потребна знатна помоћ која се у овоме моменту мора да пружи у извозним царинама, ма да је и сама индустрија сагласна са тим да своју заштиту треба да тражи у увозним царинама. Поред несређених прилика, индустрија је изложена многим недаћама, јер нема капитала, радне снаге и најзад она била потпуно разорена, тако да је њена конкурентна способност данас врло релативна. Зато- њој треба сачувати бар домаће сировине, како би их она прерађујући обезбедила себи егзистирање и напредак, а затим, што би на овај начин разлика између сировина и прерађевина остала у земљи као зарада радника, што би опет смањивало наш увоз и онемогућавало беспослицу. Најзад као последњи аргумент у корист потребе да се извозне царине и даље задрже на неке