Pokret

покрет _ 247

Млинар Миле био је најмирнија душа у селу и шустер му је сваки дан долазио у млин.

— Давај брашна, млинару! Миле даривао и даривао шустера брашном. А онога дана Миле није имао брашна ни најмањем свом детету. Кад он то лепо и људски каза шустеру, ужасна клетва обори се на малени млин Миле Мијовића, те шустер одмах — и то преким путем да пре стигне — властима у Сарајево, и исказа тамо како Миле Мијовић, из села тога и тога, тајом носи ноћу брашно црногорским комитама, који се сакривају више села. Памти село како већ у подне уђоше под ниски кров Милина млина са великим звеком наоружани људи и турнувши у крај старицу Милину мајку и жену његову око кој= је пиштало и дрхтурило петеро деце, свезаше тужном Мили Мијовићу руке наопако и потераше га цестом којом су, све док је уз њу текла вода, биле нанизане на млинаревом самртном путу многе, многе исто такве млинице каква је била његова... Иде млинар, иде, кундаци га у леђа грувају, иде а топла му крв лопи на уста и сваки корак бележи тешко и крваво у белој прашини рођенога друма. Тако је ишао Миле млинар, а онда га узеше вешати у Алипашином Мосту. И до три пута пуче коноп над праведником. А они стари сељани упамтише и турски вакат, те се знало да Турчин неће више дирнути у онога, над којим је пукао коноп, док су га вешали. Али је ето притисла невоља гора од Турчина, и кад виде командир да конопи одлучно одбијају невину крв, заповеди му нека копа себи гроб, јер ће га стрељати. Прихвати човек за лопату, али је одмах далеко одбаци; не хтеде. Та и онако, само што му је погинути! Убијају, па нека копају и гроб!

Од тога је црна и голема јада премрло село Трнове и грло му оста без гласа, празно као испијена чаша, те само што се шустеру из далека уклањало с пута.

У томе селу живила ето и католикиња Матија, удовица нека чак тамо из Далмације. Пре много година забасала она некако са својим човеком у ово село Трнове. То су они бедни дугачки Шкутори што са својим црно и бело искоцканим торбама и у дугим тесним хлачама бану понекад на беле цесте Боснеи Херцеговине, туђи у тим крајевима, као да дођоше у Америку. Матија је научила да везе ћурдије и тка момачке тканице, те је са свима живела у миру, и ако су жене Трновљанке сумњиво обилазиле њезиног Светог Анту, светитеља са дететом у наручју и Госпу од Седам Жалости, са седам мачева убодених свих седам у облику велике звезде у њено малено срце, те су са ужасом погледавале у малу воштану Госпу од Трсата, под стакленим звоном; ту су сеу обилажењу могла, на стражњој страни кипа, да виде светитељска леђа! Ово је ужасавало народ икона, и многи Трновљани нису никако право знали, посте ли католици поста рамазана, или не посте.

Ипак је Матија у том селу стекла мали иметак, село јој и мужа на смрти пожалило и лепо с њом живело све док се не зарати. А кад се оно зарати, њену кућу запремише жандари и шуцкори на велико њено запрепаштење. Али они су хтели да покажу бедној жени и селу Трновама, како је то, како је цари жандар милостив католику свуда паи у Трновама. Тек никад она њима не рече зашто сваки дан надолева новим уљем малену чашу што је скромно горела пред Госпом од Седам Жалости. Није тога знало до-

слутити ни село, па је у широким круговима обилазило Матијину кућу. Па и ако је село у својој че-

ститости уважило што је та Матија одбила. Турке

који су таман били пошли да потпале и млин и кућу и млиницу и све имање Мијовића, те да покољу све што је у кући имао Миле и мила и драга, кад ли она стаде међ њих и заучини: да ће „турска вира само прико мртва јој тила такнути у Милино стање“. И некако догоди се зар чудо, и баш се вратише Турци, те никаква зулума не би. И ако је, дакле, ова

чињеница село много умилостивила, те је оно под-

носило на својим сијелима и брата јој Илу, кад се свратио сестри на „урлауп“, — ипак ништа није могло скинути клетве са њезине вере католичке.

А тај њезин брат Иле стаде залазити у сеоске куће и хватати се у коло, али никад не доживе католик, да је икаква сеоска девојка проговорила с њиме једну једину реч. И ту, на тима сијелима, кроз беле облаке топле вуне, виде Иле Племку. Она га веома зачуди и стаде је упорно тражити очима. Сатима је чекао у свом куту да се њезине очи опет подигну и погледају на њега одоздо на горе. А њене су се очи подизале. Глава јој је вазда била погнута, само су се извијале велике црне шаренице, које су биле тако велике и широке да се под њима у томе узвијању, нису никада видели они мали полумесеци белочнице, што се обично виде под шареницама које се узвијају испод оборена чела. Зар она зна зашто је у Илу погледала! То непрестано није било друго него то, да је у њеној природи најача била силна нека слабост и нека попустљивост, као да та жена није у читавом свом веку никада смогла снаге да једну и најлакшу стварчицу отисне од себе. Као да је природа погнула тој жени у постанку врат, да га приправи на терет који се мораде нањ стровалити. Тако је Иле Далматинац, седећи с мушкима у тами иза запослених жена, силио из свога мрака њене очи да се узвијају и подижу, а оне су се узвијале и подилазе тихим понизним питањем.

Неразумљиво је било зашто је Племка толико избијала на сијела, јер није био у селу обичај да жена много сијели кад јој је муж у војсци, особито не уз ово ратно време. Али Племка је долазила на све мобе. Тихо би ушла, назвала би на вратима Бега, упитала би за здравље, села на своје место и не проговорила више ни речи. Гавро, муж јој, био већ много месеци на ратишту и већ одавно није од њега било вести. После синова доласка у војску умре му, од жалости за јединком сином, мати, једина му се сека удаде у далеко село, те одједном опусте кућа Симеуновића, а Племкине вечери заћуташе сабласним ћутањем изумрлих одаја, и она стаде прилазити свету.

Једне вечери у очи празника ткала је Племка цело поподне, само што је пред мрак упалила испред икона кандило сутрашњем празнику, стала часак пред њима, превила руке на прсима и измолила Господњу молитву, те опет села за стан. Племка се журила те је брзо и гласно лупала станом. Од лупе станаи мрака испред вратију која су била у дну собе — те како сеоска врата немају ни брава ни квака, само се отискују — нити је чула, нити је видела, да је у собу унишао човек. А човек је унишао у собу и стао поред стана. Племка је скоро умрла од страха када га је ту изненада угледала, и кад је видела да је то католик Иле. Он седе одмах до ње за стан ватреном лакоумношћу млада Далматинца, и далматинском ре-