Pokret
-— кота
покрет 290
стра Финансија и сву неопортуност политике, чија је задаћа снажење динара. И ако је усвојио ову политику, као једину добру, Министар Финансија није био консеквентан — каже даље писац — јер она је била само фиктивна. Када се за годину дана новчанични оптицај повећа за скоро милијарду динара, онда је питање дефлационе или инфлационе политике ван
сваке дискусије и спора.
По њему „политика снажења динара“, дакле пораст вредности нашег новца имао би, као што се то већ могло и да види, само штетних последица по нашу привреду. Једна од најопаснијих последица ове политике била би: повећањем вредности динара наш извоз би се смањио јер у многим артиклима не бисмо могли да конкуришемо, увоз би се повећао, па ипак цене не би ни мало пале. То се најооље види у овоме: за последњих десет месеци динар се од нешто преко пет швајцарских франака попео на седам па ипак цене су у пркос овоме скочиле за преко 109/). Када се зна да политика дефлације и снажења динара само
погоршава нашу општу економску кризу, довољно је јасно да она не сме да се настави, и да је према томе једино сигурно и срећно решење нашег валутног
проблема у девалвацији.
Да би се могло питање наше валуте са потпуно успеха и сигурности да реши, писац налази да се прво морају да реше нека предходна питања, управо да се мора прећи кроз неколико етапа, како би последња била: извршење девалвације динара и прелазак на златну валуту према паритету злата који би тада био успостављен у односу на папирне динаре. Налазећи да су сви предуслови ту: равнотежа у буџету и у нашем платном билансу релативно је постигнута, писац мисли да је моменат започети са валутном реформом у чијем би првом делу главна задаћа државе, односно њене девизне политике да апсолутно стабилизује динар, односно цене, пошто се без ове стабилизације привреда уопште не може ни да води. За једно извесно време дакле потребно је једном разумном и рационалном девизном политиком очувати стабилизацију, која је већ данас релативно учвршћена и то на бази 85-88 долара или 1 према 15 или 17, што представља стварни однос злата.
Када се постигне ово, други моменат у сукцесивном извођењу наше валутне реформе био би: валоризација биланса Народне Банке и отплата државног дуга код ње. У билансу Народне Банке имала би да се изврши валоризација двеју позиција: металне подлоге и стране девизе. У првом случају када би се у место досадашње вредности килограма злата од
3.444 ставила његова реална вредност од 58.000, по- _
стигао би се у књижењу један вишак од 1'1 милиарде динара. Стране девизе, када би се валуризирале према стварноме курсу, исто тако дале би у књижењу вишак у билансу од 500 милиона.
Када се ово изврши, пришло би се отплати државног дуга код Народне Банке. Прва сума која би се употребила за отплату била би 1.600 милиона, добивена од валоризације биланса. Државни дуг на тај начин био би редукован на непуне три милиарде или пак девалвирано 180 милиона златних динара.
Тај остакак даље би се претворио у државни папирни новац који би служио као „шајдеминце“, и на "сваког би становника дошло по петнаест динара што не би било апсолутно много.
Најзад, када се све ово заврши, као прави де-
финитиван моменат у стадијуму извођења наше нов-
чане реформе био би: девалвација динара према отвореноме курсу, односно релацији злата, која тада буде била учвршћена.
Резиме целе књиге или основни моменат решења целокупног проблема наше валуте према Г. Д-р Белину био би: Стабилизовати динар на најнижи али свој ниво; валоризиратши биланс Народне Банке — златну подлогу и страну валуту; — Препшвориши државни дуг код Народне Банке у државни новац и најзад девалвирати динар у релацији између папирног и злашног динара — значи рештти валушно пишање без икаквих нових пертурбација у привреди. –
%
Независно од коректура, које би требало учинити да би се предлог за решење нашег валутног проблема, који прогнозира Г. Д-р Белин могао да акцептује и практички спроведе, несумњиво да је студија Г. Д-р Белина проткана необоривим и си-
гурним поставкама, што овој књизи и предлогу даје
нарочито значај. Ако се предпостави, као што је то недавно
ре«ао Г. Д-р Бајкић, да постоје три излаза из да-
нашње тешке валутарне кризе: или државно банкротство, или дефлација или девалвација, и када се
зна да остаје још само да се бира између дефла-
ције и девалвације, јасно је да се девалвација једино и сме усвојити — што је у ствари основна теза Г. Д-р Белина. Политика дефлације изгубила је, после толиког искуства које само ми имамо, сваки разлог и свако оправдање. Имагинарно снажење динара не води циљу, као његова фиктивна стабилизација. Финансиски је апсурд његово подизање, као и помисао да ће се на овај начин моћи да санира наша валута. Па чак и ако би се ово могло и привидно да изведе, последице пораста динара могле би да буду само штетне по нашу привреду у толико у колико би се наша економска криза само још више појачала. Констатација Г. Д-р Белина, да снажење динара само пооштрава привредну кризу, тачна је. Доба у коме се експериментисало најбоље показује, да у пркос томе, што је динар у току прошле године и релативно стабилизован и знатно подигнут у својој
вредности, привредна криза знатно је тежа, поготову
кулминује. После ових чињеница занимљиво је знати за разлоге који наређују да се једна опробано штетна финансиска политика води, или пак на све ово има утицаја мишљење улице, код које је политика снажења динара врло популарна.
У питању државног дуга код Народне Банке, које је врло спорно код нас, Г. Д-р Белин има једну несумњиво правилну и одлучну оријентацију. Докле једни не третирају ово питање као озбиљно за решење нашег валутног проблема, схватајући га као једну обичну финансиску операцију, дотле други, чији је број сувише мали и у које се убраја и Г. Д-р Белин, решење државног дуга код Народне Банке сматрају условом за извођење наше валутне реформе. Стални дефицит у нашем буџету и свеукупна неактивност наше привреде гонили су нашу државу да се послужи кредитом код Народне Банке. Стварањем државног дуга код Народне Банке, који данас износи око 45 милиарде, конгруентност између
активе и пасиве банчине била је апсолутно окемо-