Pokret
300 | покрет
гућена, што је довело до укидања конвертабилитета, па следствено и до ажије. И сада, ако се питање државног дуга не би решило при спровођењу девалвације динара, имала би се опет једна анормална ситуација. Ми бисмо и даље имали две врсте новчаница: на подлози банчиној и државног дуга, што би опет онемогућило конвертабилитет, услован за здраве финансиске прилике, и што би тада у пркос стварном односу папирног и златног динара ипак постојала дисажија на злато. После ове опште опаске ннтересантан је сам предлог који нам даје Г. Д-р Белин, да се на један јевтин начин ово питање реши и без икаквих јачих потреса, као што би то несумњиво било када би се продајом државних домена намах повукле из саобраћаја 4.5 милиарде како је конструисан један предлог. Валоризацијом биланса Народне Банке, што представља један куриозан моменат у целом овоме послу, државни дуг био би сведен на три милијарде, које би се по девалвацији: огласиле као државни папирни новац, који уопште не подлеже закону инвертабилитета, док би други контигенат банчиних новчаница, девалвиран, био у могућности да буде при презентацији замењен
металом. Без претензија да ма шта негирамо, изгледа нам да и ако је ово у основи један здрав предлог ипак једна основна замерка могла би да се учини, а то је: да би у овоме случају количина државног папирног новца била много већа, скоро два пута већа од новчаничвог оптицаја Народне Банке,/што би опет имало утицаја на правилно решење нашег новчаног проблема.
Ван свега овога основна теза Г. Д-р Белина, да је једино решење нашег валутног проблема у девалвацији динара, представља један потпуно теоретски основан али одважан предлог за извођење наше
новчане реформе. па ИМ В. В: КЊИЖЕВНОСТ ПИТАЊЕ ЂЕНЕРАЛА ПИШЧЕВИЋА. И ЊЕГОВИХ
МЕМОАРА
У „Политици“ (бр. 5767 од 15 маја ове године) Г. М. Црњански објавио је чланак. о „Записима ђенерала Пишчевића“, једнога од оних Срба што су у доба дарица Јелисавете Петровне и Катарине П дошли до високог угледа и части у Рувији.
Згодна тема за какву опсежнију студију, а (некмо ли ва информативан чланак, јер у тим Мемоарима ђенерал-мајора Симеона Степановића Џишчевића има много материјала ва проучавање живота српских емиграција у Русији у ХУШ веку, али исто тако и занимљивих места за низ чланака информативног карактера.
И чланак Г. Црњанског информативног је карактера: један летимичан извод из тих Мемоара, које он назива Затисима. Као таквом, нема му се шта замерити. Али је пред чланком један мали увод, због кога се треба задржати на том напису Г. Црњанског, Е
Он каже: „Међу оним Србима, авантуристима и офи-
гирима, који су за доба царице Јелисавете и Катарине постали ђенералима и војсковођама, има један код нас сасвим петознат. Знамо господске животе и авантуре Милорадовића, Текелије, Чорбе, Наранџића и других, све самих бивших граничара, који су чинили славна дела од Балтичког Мора до Кавказа, командовали пуковима и господарили на степама... али је личност ч живот ђенерала Пиличевића остала. незнана.
»датис(!) ђенерала Пиличевића стомиње само велики руски лексикоњ (који лексиконг) а једино се пештанско Фрамелиново друштво сетило да че чада, Код нас остадоше опљ сасвим непознати“
Дажле, по Г. Црњанском, за Мемоаре ђенерала Шишчевића знало се раније само по некаквом „великом руском лексикону“. Тих Мемоара прво се сетило пештанско Франклиново друштво и тек их је оно издало. И они и личност и живот ђенерала Шишчевића били су Србима сасвим непоМИ а 6
Бе
знати. Најзад је њему, Г. Црњанском, пало у део да нас он први обавести и о Шишчевићу и о његовим Мемоарима. А то је све нетачно, од почетка до краја!
»
Све то било је непознато Г. Прњанском и његова је главна погрешка у томе: што је своје непознавање ствари претворио у ошште незнање свих Орба о томе. Међутим и за Пишчевића и за његове Мемоаре, пи пре издања пештанског Франклиновог друштва и мимо тог издања, знали су сви који су се у својим студијама интересовали животом емигрираних Орба у Русији током ХУШ века: питањем емигра-
пија вршених на ту страну; као и другим питањима, за, која,
су ти Мемоари давали обилних података. И тога знања 38. Пишчевића и познавања његових Мемоара могло је бити само тако што су ти његови Мемоари били познати однекуда, о друге стране и шре него их је издало пештанско Франклиново друштво.
Тако је и било, и ево како су и откуда су многи знали за те Мемоаре и зашто су се могли користити њима има већ четрдесет година.
Александар Павловић Пишчевић 1879 год. поднео је Мемоаре свог прадеда Симеона Степановића Пишчевића познатом (руском историчару Нилу Шопову, који је већ био шознат са свог великог интересовања за Србе и због својих дела о Орбији и Србима. Александар Павловић замолио је Попова, да се Мемоари његова прадеда објаве у издањима, Императорског Друштва за Историју и Старине Руске при Московском Универзитету. Нил Попов, обрадован, обавестио је Друштво о том, а ово је прихватило понуду и Шишчевићеви Мемоари, у овој опсежности, били су објављени у друштвеним „Чтенијима“ за год. 1881, 2 и 3, одакле су 1884 одштампани у засебну књигу под натписом „Извјестије о похожденин Симеона Отепановића Пишчевића 1781—17855.“
Од тог доба, и по том потпуном издању, штампаном по власторучном рукопису Симеона Степановића, његови мемоари били су познати свуда где је било интересовања за прошлост српског народа. Зато су од 1884 год. знали за њих и у Београду, као и у Н. баду и у Карловцима. И за њих ву знали не само стручњаци историчари, који су се специјално бавили питањима, за која су Пишчевићеви мемоари пружали обилан материјал, него и почетници, који су се тек почели одавати историјским студијама.
Недавно, крајем прошле године, О. К. Академија штампала је, као ХХМЛ књ. „Српског Етнографског Зборника“ спис Др. Мите Костића „Српска насеља у Русији: Нова СОрбија и Славонија“, где се Г. Костић обилно користио подацима из Џишчевићевих Мемоара, по издању Нила Попова.
Пре тога шак, у Гласу (О. К. Акад. ХОУД, у расправи „Дрногорски митрополит Василије Џетровић и покушаји емиграције Црноторада у Русију 1754—41757 год. ја сам се користио тим Мемоарима. А још пре тога, 1914 год. користио сам се њима у другој расправи „Митрополит Василије Петровић и мисија пуковника Пучкова у Црној Гори 1759 год.“, која је била штампана у „Гласу ХОУЕ.
Идући тако уназад нашлази се на читав низ писаца а њихових дела, којима су Шишчевићеви Мемоари били добро познати и корисно им послужили. Идући тако наћи ће се и то да су пре триестину година, чак онда, два млада студента на Великој Школи, радећи Видовдански темат и знали за Шишчевићеве Мемоаре у издању Нила Попова и користили се њима ва питање емиграције Орба ив Аустрије у Русију (Агатоновић и Спасић: Српски устанци противу Турака у вези с пародним сеобама у туђину од 1459—1814. Књ. П. Београд 1896). Е
~
Изложене чињенице казују јасно:
1. Да пештанско Франклиново друштво није било ни једино (нити прво, које је издало Пишчевићеве Мемоаре.
2. Да су први пут ти Мемоари били издани у Москви језиком којим их је шисао Оимеон Степановић Пишчевић и по његовом власторучном рукопису.
3. Да се за те Мемоаре знало и раније по потпуном тексту њихову, издану у Москви, а не по спомену у „великом руском лексикону“.
4. Џа да се и код нас Орба знало и за те Мемоаре и тљичност и живот ђенерала Шишчевића, и пре издања пештанског Франклиновог друштва и шре чланка Г. Дрњанскога. И
5. Да је Г. Црњански доцне сазнао и за Пишчевића и за његове Мемоаре, ша, не шознавајући нашу историографију, своје непознавање, генералисано, тренео је и на друге нас.
Јов, Н. Томић-