Pokret

302

ПОКРЕТ

ношења приповедака, па дати Франсов Боњара, као другу књигу Забавника.

На тај би начин читаоци (0. К. Задруге добили ова издања, која би, по нашем суду, сасвим била достојна велике Задругине славе у народу:

ХХУП коло Змај Јована Јовановића, у редакцији М.

Злочин Сплвестра

1. Песме Лашића.

2. Притовијести 'Отјепана М. Љубише, у Редакцији и 2 предговором Павла Поповића.

3. Приповетке Ива „Андрића.

4. Старе Српске Биографије у приредби М. Башића,

5. 0 Словенцима од.Ф. Илешића.

8. Споменица Јована Скерлића.

т. Наши ратови за Ослобођење и Уједињење од Живка, Павловића.

ХУ Забавник |

1. Црвени и Црни, роман од Стендала у преводу Влад. Спасојевића. 5

2. Злочин Силвестра Бомара, роман од Анатола Франса, у преводу Светислава Петровића.

с

Задругино гавдовање има оптимистичке резултате. Кад се одбаце неке незгоде које је Задруга имала са повезивањем 4 опремом књига, она је успевала да даје за данашње време релативно технички добра надања, риличне хонораре за паше бедне прилике (око 70.000), много боље рабате (150.000), да добије доста шрилога за Вуков споменик '(170.000) п прилето станарине (72.000), да прими шрилоте [. Ћеловића (20.000) и добротвора (220.000) и да прода ранијих и нових издања за 1,240.000 динара. И кад се све то има на уму, СОкутштина је шраво урадила што је досадашњој Задругиној Управи изгласала потпуно поверење, (бирајући поново оне њене часнике, који су према правилима ове године имали да, истуде. - ЊВ. А

ВЕРА МЛАДОСТИ У БОЛ И КРВ

Десимир Благојевић: Шапутања с мостова

Хамга Хумо: Град рима ч ритмова # Десимир Благојевић: Шалутања 6 мостова,

Хамза Хумо: Град рима ши ритмова.

Бежимо — знамо, шије то што душа хоће,

певамо — знамо, није то што душа хоће,

станемо — знамо, није то што душа хоће,

ридамо — знамо, (0 веселости наша!) није то што душа, хоће,

хоћемо — знамо, (тешко нама вољнима!), није то

| што душа хоће, еј, душо, кукавицо злосрећна!

Сулудо и неочекивано је освануо пред њима живот, тако пун привлачних тајни необјашњивих и гласних и вагтарских радости и збунио њихове питоме душе које су чекале милошту. И код првих корака већ шриметили су све тадости шш све болне и незајажљиве усклике који хује кроз њих и наљућени и уцвељени — ох, (не озбиљно, дабоме, сувише има крви у њима — они су се повукли у себе, да се тамо шритаје и тромогласно оданде запевају свој бол. И ипак, да.се на крају искрено и предано диве чудним тајнама живота, или да се заглибе у његове највидљивије и најсуровије манифестације, које живе у шама, упркос све наше звездовидости, увек фаталном својом и несавладљигом моћношћу.

Са брижљивим и тананим очима које су крвничком и немилостивом поузданошћу упијале у себе све трептаје живота, Г. Десимир Благојевић је тражио да их има што нежнијих, ако може, и брао их је, успут, кроз живот. А изгледа да их је било доста, јер је у првој збирци већ успео и да презре живот и да у једном разгаљеном и високом ставу осети његову фаталност и вечиту затонетност. У једном дивљем полету увек, пун жара, он толико воли ипак све што га окружује, да би се за часак тако радо растргао на комаде, само да утоли жељу младости и бол који га мори. Можда би, кад би се стихови његови натопљени крвљу разлили по цветним пољанама, умирили све да својим страстима не узбуде више никог.

Има у стиховима Г. Благојевића једног жарког свеобујмног осећања васионе и један торди поклон на махове пред њеним величанством. Безуман је и болан када шажуће са пезнаших мостова које је сам подитао о неизвесним и толугласним жељама своје душе, обалгрле од разузданости и

тада би једним великим покретом своја велика _ богатства малар да шростре свима пред ноге.

0, има у његовим стиховима и Милоша, Црњанског, и Отанислава Винавера и Божидара Ковачевића, али колико је горостаснији и јачи у њима Десимир Флагојевић, чији се жарки темпераменат тако јако и тако мило свуда осећа. Са једном фином тананошћу осећања, која на махове могу бити и бунтовно одсечна, он је овим првим својим стиховима, после оних објављених у „Рефлексу , дао један нарочито придатан украс младости — искреност, на коју смо ми, угушени позама, већ почели у књижевности (да заборављамо, можда невешту још на махове и расплинуту, али ипак увек тако поверљиву и топлу.

Да, има у тим стиховима толико муцања, и загрцнутости, и шретераности, и младићоког великог геста, свакако, али ипак, шта је то према оноликом броју бесмртно чистих, до суза дирљивих и меких стихова који су такође у овој књизи, на нашу радост у много већем броју. Николико плахих песама из првог циклуса „За наша спасења одају, и када се то не би знало, да је песник (још млад и бујан.

Али нарочито неколико нежних песама из других циклуса, тананих као јутарња магла над ливадама, простосрдачних и једноставних, где је сваки стих један пеодољиви дрхтај, сигурно спадају међу најлирскије ствари паписане код нас после рата и приближују се местимице савршености најбољих песама из Лелека Себра и Лирике Итаке. Свуда бо ссећа једна пуна и мирисна младост, експанзивна 1олико да боли а то је тако пријатно за све нас који очекујемо још онажније песме после ових.

Књига Г. Хамзе Хума, која долази после неколико приповедака и једне незапажене књиге издане у Сарајеву свакако је много мање интересантна од књите Г. Благојевића. То је, у осталом, условљено већ самим поводом писања. Главни је предмет поезије Г. Хуме жена и страсти опеване већ толико пута исто тако и боље него што је он то урадио. У једној средини врућој, страсној, пуној крви, шедрвана, минарета и смокава, у средини којој захваљујемо ш за неке најлешше Шантићеве песме, певане су и скоро све пеоме Г. Хуме. Само његове млаке песме немају онај жар и неуздржавани нехат које имају оне. Осећа се да је Г. Хумо дошао до сласти те средине тек размишљањем, после неког разочарења, а да ту средину пре можда не само није волео, него чак помало и ниподаштавао. А оно што је најлепше код Шантића, оно интимно продирање у све те тајне крви нашега истока који се, истина, налази на западу, тога нема.

И да би зачинио мало своје шажалост не необуздане стихове, он додаје разна ошшта места и безброј малих мотива и ситница, који су само баласт лиризму његових песама, и шрозанчност која отуда проистиче само је знак једног може бити снажног и необузданог темперамента, само никако не лиричарског. И маколико (да бисмо желели да и о овом не богазнакако укусном издању Раскрснице шроговоримо много похвалних речи, морамо да се сетимо књите Г. Благојевића, чији је врло симпатичан ш декоративан насловни лист израдио Г. Давид де Мајо. Стихови из ове

"друге књиге, плахт и нежни, дуго ће још кипети у нама п

после песама ТТ. Хуме. Стма Францењ ПОЗОРИШТЕ КАЈАЊЕ, ОД АЛЕКСАНДРА ИЛИЋА 6

Постоји у једној причици Тристана Бернара неки Галишт, рлумац. ЖКељан да се освети своме директору про: ари аштра са којим је у завади, Галиш је одлучио да упропасти пре мијеру једног комада у коме има да пгра улогу неког падајице, Ренардоа. Главна личност у комаду је један сеоски доброчинитељ, благо од човека, којп је својим поштењем дошао до богаства а својим богаством усрећио цело село; главни „клу. ју драми је сцена кад Ренађдо, пошто је покушао да убије овог апостола љубави и овај му чак и то великодушо опростио, шобеђан, шада на колена и узвикује: „ја сам бедник!“ Галиш је скројио план. Дошла је премијера, прошла су три чина, и писац пи директор узбуђено очекују успех главне сцене. Најзад долази и она. покварени Ренардо (напада са шожем богатог самарићанина али је савладан; добри човек штрашта (нападачу, (али нападач (не треба заборавити да овога итра осветљиви Галиш), ни мало увбуђен, одговара му, са шаразом шајвећег гађења «на лицу: „Ви сте ми крајње одвратни“. Меси

Директор је очајан, али публика, којој је добри Дезобје иза чина у чин зашета бивао све одвратнији, пљеска од одушевљења... м комад успева као најдуховитија сатшра. Да је Г. Александар Илић пмао некођа Галиша који

и

ош тако поставио извесне личности У његовој драми ша њи-