Pokret

ПОКРЕТ

347

Беча и Пеште, имала је за циљ да пружи сличан резултат. Међутим речено законодавство донело је једно изненађење које рупи све што је до сад постојало.

Ако се ставимо на једно чисто начелно гледиште, уведена мера потпуно је појмљива, и нарочито када се имају на уму послератне прилике и криза коју смо преживљавали пре две три године и која још није прошла, било је опортуно притећи у помоћ људима који су страдали, не својом кривицом него првенствено стицајем околности које су ван њиховог домашаја. Исто тако код нас је већ одавно сазрела мисао да застарели стецишви поступак треба мењати, зато је требало наћи нечег новог. ИМ можда би све било добро да је ова мера била схваћена као нешто изузетно, као помоћ онима који заслужују пажњу средине у којој живе.

"Међутим наступило је сасвим обрнуто. Према начину како је овај закон схваћен, он је постао опште мерило за све дужнике који су инсолвентни. Сви имају право да се нањ позивају, сваки је дужник савестан и исправан, о примени стецишног поступка, који би имао нарочито да погоди оно, чије је држање ма у ком погледу за критику, нико и не говори. За последњих неколико месеци ваљда ни један дужник није тражио отварање стецишног поступка, а судови уз помоћ дуж: ника, нагодбеног управитеља и застрашених поверилаца, као да и не помишљају на друге законске текстове који још увек вреде. Дакле све је у знаку нагодбе и зато питање о правилаом вођењу књига и о исправном начину пословања као и питање да ли се дужник пријавио Суду одмах чим је престао с плаћањима, нико више и не поставља. Данас је допуштено дужницима да упропашћују туђу имовиву месецима и гојинама и да мирне савести понуде 10 и 15 процената од првобитног дуга, пошто је цела пажња усредсређена на гласање о прихваћању понуђене нагодбе на које имају право необезбеђени обични повериоци. Остало су споредности које не улазе у обзир пред главном ствари.

Као систем за заштиту и поверилаца и дужника не даје се ништа простије замислити. Али баш зато што је све управљено у једном правцу, јавност је имала довољно прилика да се упозна са скандалозним последицама овога закона.

Према начину како је он примењен, нека би се десило да у току поступања буду покренута питања од битног значења, нека би се заподела дискусија о исправности дужника, изгласавање нагодбе до које има да се дође, не обзирући се ни на највеће препреке, отклања све сметње и оставља повериоцима да се после изгласавања, ако је ко од њих незадовољан, сваки појединачно бори са дужником, при чему су разуме се изгледи слаби, пошто је пропуштен први и најглавнии моменат за контролу и пошто су изгласањем нагодбе повериоци разбијени у разне таборе.

Тај моменат изгласавања толико примира све остало да се према тексту закона не види како има да се реши најважније питање у сваком поступку ове врсте: који су повериоци неоспорни и према томе с правом гласа, а који супротно томе не могу решавати о прихваћању нагодбе.

У другим законодавствима сличног типа ово је централно питање. У нагодби међутим преовла-

ђује једна смућеносг у којој нико не може да се разабере.

Кад би ово зло било једино и кад би нарочито судови искористили све прерогативе које су им у овој материји ради заштите јавног интереса пргз тате, можда оно не би било тако велико, али посматрајмо ствари у свој њиховој обимности.

По нашем уверењу најгоре је то што се потпуно заборавља да је нагодба само један додатак стецишном поступку и применљива онда када на: оочити разлози диктирају благо поступање према дужнику. Међутим супротно овом начелу ми видимо да су према начину како се нагодба спроводи, широм отворена врата неисправним дужницима и најразноврс-ијим злоупотребама, које је из тобожње бојазни да се зло не пропагира, постало беспредметно крити, пошто су оне у овом моменту опште познате.

Нашта лакше за дужника, ма да је то законом забрањено, него споразумно оперисати са фингираним потраживањима преко пријатеља и сродника и надгласати онога који би свентуално могао бити против нагодбе. Исто тако без великог труда даје се постићи да се поједини било стварни било фиктивни повериоци благовремено обезбеде, нпр. хипотеком, и да нанесу штету ономе који је највише погођен овим поступком када се постави питање о равнању.

Друга неприлика састоји се у томе, што повериоци с обзиром на поменуте махне стецишног поступка са ужасом помишљају на примену тог закона, пошто би то одвело да онај проценат који имају да извуку из стецишне масе приме тек после неколико година и с изгледом да ће огромни трошкови саме процедуре већи део прогутати. Зато констатујемо да они често и пред очигледном злоупотребом од стране дужника затварају очи пред свима неправилносгима само да би што пре извукли бар онолико колико се даје извући. По себи се разуме, овака ситуација поверилаца неће нимало допринети да се зло отклони него да се још више пропагира.

Јасно је да у овако створеном стању у коме несавесност може играти прву улогу, сви они који

се налазе у положају. да искористе недоследности и празнине закона покушавају да искористе ситуацију за себе. Навешћу само један пример супротан горњем. Према нашем стецишном поступку, сва средства обезбеђења: забране и прибелешке, стављене до отварања стецишта, остају у важности; по нагодби она падају ако су стављена у року од два месеца који су претходили траженом поступку. Било је поверилаца ова врсте који су се изјаснили приликом гласања против нагодбе, не из других разлога, него само зато што, ако би било отворено стециште, они би изашли обезбеђени и исплаћени по целокупном свом потраживању. Интересантно је такође да су у појединим примерима они који су својим огромним интересима довршили пропаст дужника били најоштрији у овом погледу пошто су се према стецишном поступку благовремено обезбедили. И тако докле се нагодбом често користе они који не заслужују указано им поверење, отварање стецишта желе лица која су у по следњем моменту неправично покушала да се обезбеде на рачун других поверилаца. Дакле парадокс не може бити већи,