Pokret

покрет 349

за који се чак не би ни слутило без тог обичаја, може значити и један психолошки тик тога племена, па ма колико ово било младо, здраво и свеже. Јер треба знати и то дау народу није све истодобне старости, извесним својим особинама он може бити још дете — народ, другим давно већ сазрео; код детета кад му се мењају први зуби, сви су органи још у младости првог развића, сем тих зуба нлр. чија је старост већ завршна. Народни обичај такође, ма колико већ био стар а изгледао само обичајним шаблоном, ако само показује извесне симптоме може значити присуство једне посебне актуалне духовне особине осећајног живота народног; те ће нас према томе оно овде занимати само као такво, а не ни као

етнографска илустрација, ни као митолошка традиција.

Бројгл: Игра Св. Вита

Да би се боље разумела једна појава колективне хистерије, аутосугестије и сомнабулизма, која се догађа сваке године, о духовима, код нас у селу Дубокој, ми се усуђујемо навести један пример индивидуалног сомнабулизма, толико исто поетског колико фрапантног, који је забележио Пјер Жане. Младић о коме је ту реч, није био вођен у својим „бегствима“ религиозним надахнућем, као што ће нам се на колективним појавама указати, но једна страшна егзалтација за визијама и путовањем, ко зна колико потиштавана у подсвесности, избила је овде да се оствари путем сомнабулизма. Импулсивно путовање

ипак заједничка им је карактеристика, а нама јеи

жеља да неколико примера која буду дана не буду идентична но да покажу целу једну скалу ове врсте екстатилности. Но да дамо реч самоме научнику; „Тиче се једног седамнаестогодишњег младића, Ру...., сина једне невропатичне матере, и самог довољно нервозног, који је у тринаестој години доста често бивао у неком малом кабарету посећиваном од старих морнара; ови би га терали да пије и када би од пића био мало узрујан, пунили му машту лепим историјама о путовању. То су били чаробни описи тропских крајева у којима пустиња, палме, лавови, камиле и црнци играху дивну и заводљиву улогу. Овај дечак би необично изненађен овим причама које га у толико више имспресионираху што је сам био у полупијанству. Напротив кад би се отрезнио изгледало је да га то врло мало занима, није говорио у

поште о путовањима и спремао се чак за једну врло сталожену и врло мирну егзистенцију, пошто је примио занимање бакалског момка и пошто се једино

трудио да аванзује у овом часном звању.

„Али ево да наступају неочекивани догађаји: скоро стално при каквом умору, при узбуђењу или

новом пијанству он би се осетио преображеним, за-

Игра Русаља у селу Дубокој“

борављао би да се врати кући, није мислио више

на своју породицу и изашао би из Париза корачајући право испред себе. Корачао би тако ближе или даље, до Сен Жерменске шуме или Орнског департмана: каткад идући сам, каткад наступајући са ка-

квим пробисветом, просећи уз пут није имао до једну мисао у глави, да се упути мору, да ту допре, да се погоди на какву лађу и да иде за проналасцима зачарљивих предела у Африци. Његов би се поход свршавао доста рђаво; поквашен кишом или умирући од глади будио би се изненадно на широком друму или у каквом склоништу, не разумева-

јући стално никако свој положај, не сећајући се свог

пута и с најжешћом жељом да се врати у своју породицу и у своју бакалницу. ја се задржавам само

на једном његовом бегству које је било особито за-

нимљиво и које је, ствар чудна, трајало три месеца.

„Отишао је из Париза око 15. маја, и прешао пешице до околине Мелена. Овог пута је планирао у машти да боље успе свој поход и да стигне до Средоземног Мора. Дакле, он је нашао том приликом сјајну идеју: постоје недалеко од Мелена, у Мореу, канали који су мање или више управљени право на југ Француске, а по тим каналима силазе бродови натоварени робом. Он је успео да буде примљен као

момак на један од тих бродова који је преносио

угаљ. Ту је имао страховиту дужност: час је требало превртати угаљ, час вући конопцем брод уз помоћ једног магарца званог Кадет, његовог јединог пријатеља. Био је слабо храњен, често тучен, изнурен, али се зрачио од среће и једина му је мисао била наступати мору. Несрећом у Оверњу се лађа

заустави, и он је био приморан да је напусти и да настави пут пешице, што му је било теже. Да не би био без прихода, погоди се као помоћник и пратиоц једног старог крпача судова. Наступали су лагано радећи на друму; кад, једно вече, догоди се опет

неочекивани догађај.

«Фотографија из збирке Етнографског Музсја у Београду.