Pokret

10 покрРЕТ

ОДГОВОР ЦАРА НИКОЛАЈА

Његово Величанство Руски Цар Његовом Височанству Престолонаследнику Србије Александру.

Телеграм. У Петрограду, 14. јула 1914. год.

Обративши ми се у тренутку необично теш ком, Ваше Краљевско Височанство није се преварило у осећајима којима сам обузет према Њему као ни у Мојој срдачној наклоности према Српскоме Народу. Садашња ситуација привлачи Моју најозбиљнију пажњу и моја се Влада труди свом снагом да уравна тешкоће које су се појавиле. Ни најмање не сумњам, да Ваше Височанство и Краљевска Влада неће помоћи овај посао чинећи све што може да се дође до решења које би отклонило нов рат а сачувало достојанство Србије.

Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви Моји напори тежиће том циљу. Ако пак не успемо у пркос наше најискреније жеље, нека Ваше Височанство буде уверено да ни у томе случају Русија неће напустити Србију.

Николај. ОБЈАВА РАТА Граф Берхтолд, Аустро-Угарски Министар Иностраних Дела, Г. Н. Пашину, Српскоме Председнику Министарства и Министру Иностраних Дела. Телеграм. У Бечу, 15. јула 1914. год.

Пошто Српска Краљевска Влада није дала повољан одговор на ноту коју јој је предао АустроУгарски Посланик у Београду 23. јула 1914. (10. јула 1914. год.) Царска и Краљевска Влада је принуђена да се сама побрине за заштиту својих права и интереса и да у овоме циљу прибегне сили оружја. Аустро-Угарска се сматра, дакле, од овога тренутка у рату са Србијом.

ПРОГЛАС ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА АЛЕКСАНДРА

Мојим јуначким и драгим Србима!

На нашу Србиту насрнуло је велико зло. Аустро-Угарска нам је објавила рат. Сад сви имамо да будемо сложни и јунаци.

Невоље наше Краљевине и нашега народа са Аустријом нису почеле од јуче. Кад је год Бечу требало, давана су најсвечанија обећања да ће се са Србима и Хрватима праведно поступати, па је ипак све то остало неиспуњено. Залуду су српски и хрватски граничари и толики други наши јунаци лили крв по целој Европи за славу и корист бечкога двора, залуду су биле жртве која је Србија за владе мога деде поднела кад је помогла да се спасава царски престо од незадовољних и побуњених његових народа, залуду је Србија увек радила све што је могла да живи у пријатељству са суседном царевином, — све то није ништа помогло.

И Србија као држава и наш народ, где год био, свакад и свуда су сумњичени, и зато су увек запостављани другим народима. Пре 36 године заузела је Аустрија српску Босну и Херцеговину, које су устале биле да се ослободе, а пре шест година ко"начно их присвојила бесправно, обећавши им уставне слободе које, онаке какве су дане, нису ни у колико · народ задовољиле. Све је то створило дубоко неза-

"довољство у народа, нарочито у бујне и неразмиш_-љене омладине, па је напослетку изазвало отпоре, ·. па и сарајевски атентат,

Србија је тај кобни догађај искрено ожалила, осудила и изјавила готовост да ће предати суду сваког саучесника; али је брзо са запрепашћењем видела да Аустријанци за њ бацају одговорност не на своју рђаву управу или на поједине кривце самог дела, него на Краљевину Србију. Без обзира што је оно убијство извршио само један човек, њин поданик, уз помоћ неколико другова, и то у њиховој земљи, пред очима свих њиних власти, Аустрија је за то окривила наше чиновнике и официре, Српску Владу, и напослетку целу Краљевину Србију и све Србе где год их има. Такво оптуживање једне независне државе за туђе кривице, јединствено је у историји. Европе, где онака злочина дела на жалост нису ретка. У смислу тог окривљавања поднела је аустро-угарска влада 10. овог месеца Мојој Влада необичну представку с тешким оптужбама и захтевима, тражећи од Србије задовољење и остављајући јој рок од 48 сати за одговор. Моја је Влада, одговарајући жељама народа и потреби мира, коју осећа не само Србија, већ и цела Европа, хтела избећи по сваку цену сукоб, и зато је изишла у сусрет аустро-угарској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независна држава.

Кад је о том извештен аустро-угарски посланик, изјавио је одмах, да његова влада није задовољна одговором и прекинуо је дипломатске односе с Мојом Владом. Тада су све пријатељске нам државе — на челу им братска нам Русија — покушале склонити аустро-угарску владу да пристане на мирно решење спора. На жалост, бечки државници осташе глухи према саветима мудрости и интересима човечанства. Они нам јуче објавише рат, не презајући да тиме изазову и недогледне последице једног европског заплета.

И ако тешка срца и свестан свих тешкоћа и опасности, баш у часу кад су се српски ратници спремали да прибирају дозреле плодове свога труда, Ја сам принуђен позвати све Моје драге и храбре Србе под српску тробојку с уверењем да ће се они и у овој прилици показати достојни својих славних предака, онакви какви су били лане и преклане. С вером у Свевишњега Господа Бога, с надом у симпатије просвећеног света и у коначну победу наше Правде, с поверењем у помоћ својих великих сродника и поуздиних пријатеље, примамо, заједно с нашом јуначком браћом Србима Црне Горе, борбу која нам је обесно наметнута. У нашој славној прошлости старијој и новијој има доста сведочанства да Србин, кад је сложан може победити много већег противника. Посведочимо још једанпут да се Србин уме жртвовати за своју Отаџбину и обилићским пожртвовањем одбранити је пред многобројним, охолим непријатељем.

Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе.

16. јула 1914. год. Александар у Нишу. Председник Министарског Савета Министар Иностраних Дела

Ник. П. Пашић Министар Финансија Д-р Л. Пачу Министар Унутрашњих Дела

Стој. М. Протић