Pokret

покрет _ 133

и везани по двојица конопцима и ланцима један за другога...

Исто тако Нуредни паша, кајмакам из Тузле позвао је почетком 1859. г. неколико највиђенијих хришћана из околине, три свештеника, два трговца (од којих је један био неки Маринковић који је имао великога утицаја међу хришћанима у Посавини) и два земљорадника и наредио им да оду у Сарајево да присуствују читању неког царског Фермана. Чим су тамо стигли, ћани-паша их је затворио и у ланцима послао у Цариград.

У току те исте године турске власти су тако немилосрдно поступале према хришћанима у Босни да је то поступање добило карактер правог терора. У Јануару затворили су једнога од најутицајнијих кметова из Посавине, неког Марка из села Гјобе; он је умро у затвору. Тада су на његово место довели у затвор његовог сина, једног младог свештеника. У Фебруару Ћани паша је наредно да се баце у ланце двадесет хришћана из Посавине, које је Азиспаша био затворио без икаква разлога. У почетку 1860. затворен јо поп Илија из Сенице (један од највиђенијих људи у Босни) и одведен у Цариград. У исто време затворена су три богата трговца хришћанина из тога места, Тома Радуловић, Борђе Делић и Димитрије. Наскоро за тим доведени су у Тузлу и бачени у ланце свештеници Антим из Црквине и Ђорђе из Бодрића, кнез католичког села Гребнице, Мија Станковић и земљорадници Марко Станишић из Златине и Милован Ликић из Цревине. Сва петорица су умрла у затвору и свет је остао у уверењу да их је власт отровала.

Према прибраним подацима муслимани су тада бацили у затвор масу хришћана. Тако нпр. у градашкој нахији затворено је било 367 хришћана, у сребрничкој 171, у дервентској 127, у Броду 83, у Оџаку 35, у Тузли 572 а у Сарајеву 1707.

У једној молби хришћана из Посавине, од 21. Јануара 1860. помињу се нечувена свирепства, која су муслимани починили у том крају. Као највећи кривци означени су Хусеин Арнаут, Абди бег из Градашца и два Смакловића, Али бег и Мустафа бег из Бељина. У жалби се наводи да су 17. Јуна 1859. г. муслимани спалили и тридесет кућа хришћанских у околини Бељине; да су, 29. Јуна, удавили 60 хришћана у Дрини и да су, у исто време, неког попа Петковића жива спалили! Једнога дана убили су и попа Павла из Градашца на изласку из цркве и за то убиство нико није био узет на одговор.

У јесен 1859, муслимани из дервентске нахије · хтели су да се „вете једној групи хришћана (њих 87) који су и'оггтли у Аустрију. Похватали су децу, коју су несрећне избеглице морале оставити код матера и бацили их у Саву, одузели су од једнога хришћанина из истог среза његовог јединца и тога су дечка спалили на очи његова оца, кога су били везали! Затим су му одвели стоку и узели све што је имао у кући. Отац је избегао у Србију. Призор мучења његовог сина довео га је до лудила.

. Почетком 1860. г. једна група муслимана упала је у хришћанско село Орахово у бањалучкој нахији у намери да проживи на рачун тамошњих сељака. Једнога дана ушли су у кућу неког сељака Прокопа, везали га за дрво и сели да поједу што су били нашли од јела у кући. Његов син Павле наишао је и замолио их је да иду из куће, али тада је један од муслимана извадио нож и одсекао Павлу

уво; затим су га везали и одвели код кајмакама у Бањалуку. У место да рањеног Павла ослободи и да кривце казни, кајмакам је наредио да му одсеку главу! Павлова мајка дошла је наскоро затим да тражи тело свога сина. Тело су јој предали, али јој његову главу нису хтели дати, док није платила један дукат! Ш

Исти порески систем важио је и у другим областима Турске Царевине. Свуда је постојала неједнакост у теретима између хришћана и муслимана, свуда је издаван данак под закуп и други намети, којима је нарочито била оптерећена раја, давали су повода највећим злоупотребама. У нишкој, новопа: зарској, призренској и скадарској области муслимани се нису само трудили да на своју корист повећавају порезе које је била увела турска влада, него су самовољно ударили нове намете на хришћане и наплаћивали су их са знањем локалних власти и најчешће у договору с њима.

У скадарском пашалуку нпр. сељаци храшћани били су принуђени да мудиру (среском старешини) дају бесплатно сено и дрво а његовим заптијама (жандармима) по две мере шпенице (око 22 оке) на сваки пар волова. Осим тога, у извесним местима тога пашалука, свака хришћанска кућа морала је давати свом мудиру сваке године извесну суму новаца, као поклон. У селу Зети (подгоричка нахија) ти незаконити намети достигли су 1859. г. суму од 55.000 гроша годишње. Сељаци су ишли да се жале власти у Скадар, али скадарски меџлис није хтео поништити те намете, почео је да се погађа са сељацима и пристао само да ту суму смањи на 30.000 гроша. | ао пример за намете, које су муслимани ударали на хришћане у призренском пашалуку, довољно је навести издатке манастира Дечана у току 1858. године.

А. порези. 1.) Непосредни порез (верги) 350 гроша 2.) Порез за војску (низамије) О О

3.) Десетак на стоку коју верни прилажу манастиру 800,

4.) Десетак на пшеницу, купуси кошнице 1000, 5.) Десетак на винограде 15 6.) Десетак на ракију Ооо

В. незаконшти намети.

1.) Обична награда (бакшиш околним муслиманским селима за сигурност манастира) 2.000 гр.

2.) Ванредна награда месним властима кад год дођу у манастир 6000 гроша.

3.) Трошкови за издржавање муслимана из околине који често дођу у већем броју да проведу по нжолико дана као гости у манастиру 29.000 гроша.

4.) Плата Арнаутина кога нарочито држе у манастиру да послужи посетиоце муслимане 1.250 гроша.

5.) Плата двојице Арнаута који се старају за сигурност манастира 3.000 гроша.

6.) Сума која се даје тим људима за дуван, кафу, одело и храну 3.600 гроша.

Свега 50.220 гроша.

Према томе манастир је плаћао скоро десет пута више, него што би по закону требало. Шта