Pokret

194

покрет

редом,... сви тако. А Милош у томе и прође — не прође но. пролеће, а, јадан брате, ни звијезда про неба, ни зрно из пушке, ни никаква, сатвар тако, све скакубући с ноге на ногу и пјевајући и из пушке мећући и ортајући к'о бијесан међед у пустом селу и напуштеном уљанику.

Хукнусмо, и тек се онда повратисмо од забуне и престрављености, кад виђесмо да му се, на два пушкомета хода, замакоше леђа за један бријег како се слази доље к Шавнику. И тек тада увиђесмо: шта, смо учинили, и покајасмо се: што га пустисмо тако јефтино. Али би допкан. Потље боја кошљем у ле дину. Баво ни не даде мира, но се одосмо корит између себе п кривит један другога, да. се умало не искласмо. И да не би мене и још два-три старија и сталоженија четника те увесмо кривицу на се, паде крв међу нас и калијежи се с нама ко ни с каквијем људима. А напошљетку, да би поправили погрешку и загладили срамоту, ваклесмо се про укрштенијех џефердара: да та поново чекамо довече (на истоме мјесту, па и кад се врне од манастира, да оборимо

слошки плотун на њ, па што Бог да и срећа јуначка. Тако... тако... више никако.

И ту предантемо цијели боговетни дан, сакривени у шуми и лишћу и зеленом каопу. Срећа нас послужи, те нас нити ко спази нити набаса на нас нити нас с мјеста покрета. Салте што ни се, неђе око подне, један вук наквири на даниште, па. чим нас опази, наћули уши, подави реп, накостријеши руњу шмигну у халугу.

— Добар ишарђет... рече неко из дружине.

— Не море, валај, ни бољи бит никако... дода5 ја: — Јер кадгод сам сријет о "ОК четујући,

авде ми је пос'о ва руком излазио.

ВВалај и билај, ја још и не довршио да кажем ове, док шехитан нанесе зеца — ко да га ко баци међу нас — кубаш пр о мога пефердара, па, уза стране и уз пут, све бога ми, кудијена је лош'о Јисов.

— Ха, а какав је ово ишарет, харамбашог... зађе опет неко од лружине.

= Рђћав, Бога ми. јоллатшу.... одговори му друг ло мене: Запашће ни шићар, и то добар; ема ће ни исклизн“т из шака, ла се сами чудимо: како.

— Баксуз је зец... прогунђах ја; и више ни ријечт. Ема ми се оно зафитиља: и немило ми, ко кад знам: колик је баксувлук интопати зепа на путу. Али шта је. ту је. И ту ти ми предани к'о икад.

А кад би увече, неђе исптел шта ће сувше пре· сенут, док ево ти помоли се чо јек озло: од ЛТавника ха оне стране ка' ће торје к нама у“ Ивипу. Погледа): е ли Милош — Јес“, Бота-ми. Ха! Сад се на биљегу, ко је јунак! Сад ил икад!

И иде. пење се хајдук. — а. стрмено је тудије ко уз длаш. Управо. и не иде, но мили, гамиже, пуже се. п једва одмиче стопу по стопу. Ха понајлак,.. ха,

понајлак. за читав сат и по, лок изби према нама, што би ваљан и чио момак за черек од сата лако прегазио.

Иле, а не иде му се. Јелва се гига на ногама: а превјесио се на онијем пустијем џоланима, к'о па су му кости од качамака а. ламари од опречаниша. Објесио пеферлар о рамену: опустио га на ремник низ плећи и једва га придржава, те му млатађа к'о расушено страшило на мећави. Струка му једтијем крајем спала на тле, па му се вуче по путу. Пусат му се отромбољио и, ко преваљен самар с товаром коњу, пао му испод трбуха. те му пигла зера фали да му

ну ко тежак рањеник, га све гледамо из засједе, и лијепо видимо,

испане иза силава и ханџара ни обје леде-.

нице. А објесио руке низа се, па климата њима ко да су му усахнуле.

Лак' по лако, док изби преда нас, ко накрај ове пољане, да би га каменом дотурили. Џа наједном стаде, и пухну на нос ко баковит воловодак кад на змију натави. Па се окрену те погледа на ону страну ђе је оставио манастир, па на, небо више себе; па, би тотов те се прекрсти, и опет шикну на нос и уздах— и крену напријед. А ми да, је кабил, свака длака како му стоји и сваки дамар како му игра. И за чудо ни, шта му је.

Видимо ђе није они ] јутрошњи и ђе се промијенио, да би га једва 40 јек позн о. Дош“ о у чери при к 0 Цитанин. Замислио се и покуњио ко да је све покоп о. У повијама му скочила чомрта колико највише јаје.

'Очи му се замагљдиле, ко кад му кроза њих пре-

вире крваво срце; а на њих му нај јахале густе обрве ко жалосна, врба. на утопљенички вир. Чело му се избраздало, обрави потавњели, а брци му се оклем-

бесили и у нереду просули по токама ко снијегом

повијено јелово грање по снијежној пољани а на мјесечини. Зној та притиско саврх главе до зелене траве, па (буриџа с њега ко о најподводније капа-

вице. „Дошо страшан Ко да се с кугом вјенчав 0.

Иде ко у земљу потонуо; ваља се ко рањен во; а за њим му се влаче одријешене обуваче и, попут припапљене змије, облијећу му око скорелих опанака. Једном ријечи, рахатнији се у земљу копају.

И шта ти хесапимог Мора, бива, да. је оли

аста. оли пјан оли сан. Велимо, ко ј] ово каурски о данас, то се хајдук нашго доље ~“ манастиру са, својтом и пријатељима. па. се накршио вина, и ракијеа баш једном по хајдучки, те не море сад ни да распеди. Или, ко ] ово влашки обичај да посте седам неђеља увастоп те да не једу ни меса ни јаја ни бијелога мрса, то се, море бит, навалила гладна и посна влашина, ланас на месни кот'о, карлицу 6 кајмаком и таву с цицваром, па се нагрушкето и што мође и што не море, и зар га од тога проћерало и оборило те не море ни да макне. Шта, је, да је, нама таман по ћеифу. ко кад Алах коме на алавију навије. У том вет и он понајлак- понајлак, гавеља-гавења. па међу нас, у бусију. Ми се потулили и при-

тајгали к'о курјаци: и шпоттупшћити смо ти та до на-

сред бу сије. како га врховима од пушака моремо дохватит. А тадера ти ја дај ишарет дружини, па ђипаш сваки са своје стране. неко о напетом туш ком, неко с голијем ножем, па поврх њега. Околи та уколико би дланом о длан ударио, склептај, споврта, и ћап! ухвати, бога-ми, савладај и свежи — и брез пушке и брев ножа, што је ријек, и брез мртва и брез рањена. И да та чо јек не мрдну собом нити се лати оружја, шити пусти хаваза од себе, нити ичим трену на ови свијет више но да је од станша камена!

Пошто га вет свежи и обезоружај, поведи га међу се. Ја напријед, пет друга за мном, Јисов за њима У "средини, а пет ми друга иза њега. Искрени та -час с њим у јеловину, те га заведи у неке халуге и јаружине, ђе, освен звјерке, у та доба. ничија.

"друго нога не смије шити море крочит. И иде он,

ко и обично; и нити да што зуцне, нити да се гргне, нити да куд збанда више но да иде ђе на посједак а. не на очигледну смрт.

Пошто га изведи на један проптанак, ја ти га посади на камен, извади нож, и заобиграј: да му