Pokret

232

ПОКРЕТ

никоме. После свега, то није тајна. Зар их неко из друштва није могао видети у тринутку... кад су се љубили>

— Ма кег Љубавг! Антуново се лице згрчи и човек није могао да оцени: је лито подсмех или очајање. — Говорите, говорите, то ме јако интергса!

Димитрије претрну од овог промењеног гласа и искривљеног лица. Збуњено: -

— Да; тако ми је бар Владимир рекао.

— Антуну сад наиђе у пребледело лице крв, црте му се опусте и оп се немоћно свали на столицу. На тераси засвира оркестар. Димитрије чу свој сат како куцка у џепу од капута. И покуша да утеши са једним: „можда није све пропало.“ Антун се одједном трже.

— Тако је! — узвикну. — Ипак не треба губити наду. То је збрка. Само они који немају вјере могу клонути. Ја је имам. — Он нађе шешир. — Хвала вам. Пазите, ја ћу наћи рјешење !

— Чекајте! — препречи му пут Димитрије, цептећи целим телом. — Ви несте испунили обавезу.

Антун се осећао нелагодно.

— Оли не осјећате, оли не погађате одговор» — упита.

— Ја хоћу формалности. Питаћу вас, ви ми одговарајте. Хоћу да престану ове муке. Ви знате нешто о Ленир

— Знам.

— Да ме вара»

— Да; да вас већ преварила.

— Са тим новим

— Са новим.

Димитрије је губио присуство духа. У све је то он већ сумњао, нагађао, али стварност је ипак била и сувише груба,

— Ви лажете! — узвикну он, надносећи песнице над Антуновом главом.

Овај слеже раменима.

— Лажете! — понови још једном Димитрије, али сада већ неодлучније и слабије. Затим клонувши: — Ви се шалите! Ви искушавате моја осе-

ћања. Реците, реците тако вам Бога, да ви то тек сумњате, да немате доказа, да је го тек...

—Не, мој госпару, — рече одлучзло Антун, ја не говорим никад у лудо. Ја имам доказа; на излету...

Димитрије га шчепа за прса и почне трести.

— Пореците то што сте рекли! Удавићу вас, разумете ли, удавићу вас!

Али се Антун мирно исчупа из Димитријевих шака.

— Ви се заборављате! — рече круто.

Димитрије понова изгуби одважност и присуство духа. Он положи руке на Антунова рамена и са сузама у очима поче говорити:

— То је немогуће, Антуне! Ви не знате колико ја њу волим, колико она мене воли, Не, не, ви то тек онако да би ме искушали. Ја сам сумњао у вас, био љубоморан, а ви ми се кунете да нисам имао разлога. Ја вам верујем, и ево, молим за опроштај... Али реците ми да је све остало тек шала.

— Жоб ми вас је. Ви сте тако малодушни, а све је друго истина: ја сам чуо, видио.

Димитрије је био убијен. — Па садг Антун по други пут слеже раменима,

— Борите се, — рече, — са судбином. Не дајте се. А Лену чувајте, од ње је саме чувајте.

— Саветујте ме, учите ме! Боже!

— Што вам знамр Треба бити мушки; и пазити. Да, треба добро пазити, перке се могу догодити ствари које се неће моћи поправити. Ја вас почињем вољети Димитрије, чујте ме: ваше је право најсветије, па онда апена вашега ближњег.

— Воли ближњег... сећате ли се» Као што мене не може нико да нагони да је више не волим тако и код ње насиље не помаже, ако је љубав престала.

— Ако вас је икад искрено вољела, ствар се може поправити, само не ваља оклијевати !

— Зар не мислити о последицама, о другима»

Антун плану:

— А је ли ко о мени водио рачуна» Поиграли се и бацили ме. Зашто онда и ја да немам права ако не на игру, а оно бар на копрцање» Ја бих хтио да мој бол буде исто тако важан и поштован као и болови свих тих других милиона људи, анци бих хотио да стојим испред свих њих, испред свега у свијету, испред планета, васионе, свемира, Ја волим и она мене мора вољети, перке ме је вољела, а све остало је само згблуда!

= О, то не вгља тако! — у:викву Димитрије.

Антун хтеде упитати! „А како ваљар“, али се наљути, мане руком и журно изађе треснувши громко вратима. Димитрије одједном заплака и прупивши се по дивану понављаше:

= Ја не знам, ја не знам!

То су били тек предзнаци забуне, која је имала да наступи.

ХМ Забуна „Брата и вола треба молити, жену и коња треба тући,“ — вели једна груба народна реч.

Кад кола крену низа страну, треба се склонити да те не смрве, јер их својом снггом не можеш зауставити. На другој страни Исус Христос вели Св. Петру, који тоне у језерске таласе: „Маловерни; зашто посумња >“ Другим речима: мани рукама па ћу ти и ја помоћи. Заплет наступа неумитно као судбина. Завући главу у песак као ној и чекати, или се борити, па да се то исто ипак догоди» Једни падају у резигнацију, други се боре: „ако сам побеђен, нисам се предао!“ Па где је истинаг Човек без убеђења стоји у забуни; човек начела бира према свсјим душевним склоностима те постаје или ној, или јунак, а они први трче од ноја до хероја (ној је зарио главу у песак, не види; херој у екстази борбе види само борбу) те ови јадници једини виде све ситнице и гадости живота, а утехе немају. Они су мученици и стуб човечанства, изнад њих је цвет, испод њих стадо. Међу мученике се не може убројати стадо, „нишчи духом“, јер су они само украс природе, најсавршенији представници животињског царства. Хероја је мање од нојева, мученика мање од стада, а ових мање од животиња које трче преко земљиног шара.

Димитрије исцепа писмо које беше почео писати г-ђи Марти и као завршетак мучног размишања донесе закључак, — а под утицајем Антунове неустрашивости и личног самољубља, — да се и он

_ бори. Али ту се отварало једно непредвиђено пи-

тање; Како; Против когар За себе, за своју корист