Pokret

покрет

283

то је било јасно, али ко му јебио непријатељ» Ленаг Или боље речено Ленина природа» Можда се треба борити против тог новог, али каког Зар итај нови нема исто тако срце, душу, крв, зар и он није исто тако млад и здрав као и Димитрије, зар и он нема свога личног права на живот, срећу и остало, као и овај» Најзад, можда је тај нови створен за Лену, можда им се природе слажу, и борити се сада да се та сагласност осујети, значи нападати на саму природу. Зар један бедан лореат париског конзерваториума, будући лирски баритон Београдске Опере има права и најзад моћи да прокопава и јарцима квари путеве срцаг Зар љубав није Божија и необјашњиваг Зна ли се пут од срца до срца и има ли закона за избор» Не. Као што је постанак света застрвен тамом и мистериозан, тако је и прва мисао допадања у човеку, или недопадања, тајна. Пред тим законом не вреди бити ни херој, ни страшљивица, јер је непроменљив и неумољив.

Димитрије изађе из хотела, и озако замишље ! упути се старим путем између кактуса и затворених вртова према лазарету Св. Јакова. Месец је био негде на средини неба, мален, сјајан, углачан, сребрећи замрлу морску површину. Пут је вијугао као млечна стаза опточен тешким сенкама. Рузмарин је мирисао невидљив. Кроз крива и шупљикава стабла маслина плели се паучинасти зраци месечине и на путу се грчила црна и дубока сенка, гонећи шетача да је заобиђе. Стрме падине Срђа биле су беле као да је снег попадао по још топлом његовом камену, а изнад свега тога летела је тишина и једва се чуо шум њених огромних крила, повећаван зрикавцима и свиластим шуштањем слепих мишева. Да ли може да се појми, кад у једну оваку ноћ, један несретан младић застане над увалом и грозничаво гледа у литице како пресјајавају под месечином, као оштрице ножева, дубоко доле у вртоглавој дубиниг

Тада одједном из сенке старог каменог зида више кога је цветао леагндер и просипао свој слаткогорки мирис, изађе једна прилика, мало накривљена на једну страну и гротескна јој се сенка испречи по путу. Лице је било засенчено ободом шешира. Видела се само кратка бела брада, потшишана у клин. Али мирис леанлеров и та мало (искривљена црна прилика потсети Димитрија на нешто познато и срце му закуца живље. Врло јасно пред њиме се створи г-ђа Марта, са зажареним лицем од грознице, њене велике заморене очи, њена обла нога која се показивала до колена и чије се вреле и глатке коже дотицао. Непознати прође. Мада је личио на доктора, ипак није био доктор. Његови се кораци ускоро изгубише, а Димитрије опет остаде сам са својим противуречностима у души и са мирисом леандеровим, лепљивим, тешким, који га је гонио у стопу и потсећао на младу госпођу у дражесном нереду болесничке собе.

При повратку, прелазећи преко терасе, он при: мети у крају цело друштво скупљено ско свога обичног стола. Вечера јевећ била завршена. Лене није било за столом. Олга се смејала својим звучним смехом. Он се неопажено провуче крајем терасе и уђе у трпезарију која је сада била потпуно празна и једва осветљена, па одатле изађе у хотелско предворје. Степеницама је силазила Лена, огрнута својим шпанским шалом, боје злата.

У предворју није било никога. Само је у крају, на кожном дивану, седела нека постарија путница и чекала некога, прелиставајући апатично илустроване листове.

Димитрије сачека на дну степеница Лену. Она се спусти до њега.

— Добро вече, — рече он, али му глас не одаваше сигурност и задрхта.

Изгледао је необично. Чак није имао ни капе на глави. Коса му је била у нереду. Лену текну овај изглед и она застаде на последњем басамку.

— Теби није добро, Мићо. Зашто не легнешг

— Не, добро ми је, — одговори он с малим прекором.

Она слеже раменима и хтеде проћи, али је он заустави.

— Ја сам хтео да говорим са тобом, Лена.

— Сада» Овде»

— Свеједно где. Неопходно је.

Она се опет разнежи.

— Где си то био» Без капе си.

(Он се маши руком до главе и потврди:

— Да, истина је; без капе сам. Али то је све споредно. У питању је сада једна много озбиљнија ствар. Зашто ме мучиш ових дана» Зашто искушаваш моју љубав» Ти си се променила према мени, хладниш, чудно се понашаш, а ја лудим.

Лена уздахну:

— Дакле то је та твоја важнија ствар»

— Не шали се, Лена! — озбиљно рече Димитрије. — Хо! Претиш >

— Претим, јер морам. Сећаш ли се оно по подне, некако по моме доласку, сакрила си нека писма, да их не видим, али сам их ја видео. То

по подне са ми рекла: „Мићо, чувај ме, од мене саме ме чувај!“ Ја те потсећам: не заборављај се, Лено !

Она се пакосно осмену.

== Хвала ти, — рече.

— Ја озбиљно говорим! — плану младић. Ти си у забуни, у тренутној кризи; не поричем да та се можда у овом часу допада тај нови, али ти се не смеш, са твојом природом, пустити на матицу, ти мораш обуздати своје зле нагоне, мораш мислити и на ово што ће после тога доћи. Ја хоћу...

Леву, навикнуту код Димитрија само на благост, изненади ова одсечност и сигурност у гласу. Хтела је да крене, али је он беше ухватио за мишицу и не пушташе је.

— Ја хоћу да те вратим свести — настави Димитрије, постајући одједном херој, и несвесно понови Антунове речи: — Ја те волим, ти си мене волела, ти ћеш ме опет волети, а све је остало заблуда !

Лена већ не покушаваше да се отме. Она беше на граници. Најмања ситнипа могла је да је определи. Али се Димитрије одједном преплаши своје храбрости и док је он ћутао, Лена је чекала да је Димитрије шчепа и за другу мишицу и да је по-

вуче за својом снажном вољом.

— Лена, не убијај ме, Лена! — узвикну најзад Димитрије и малакса.

(Ола се сада већ сасвим лако ослободи његове клонуле руке и без речи крене излазу,

— Лено! — викне младић,