Pokret

234

покрет

Она госпођа у крају хала подигне на овај узвик своје избледеле очи са илустрованих новина и зачуђено погледа. Лена већ беше прошла кроз врата и кроз стакло се, осветљено са две стране, појављиваше њена витка прилика, титрајући у одсјајима. Димитрије спусти главу на прса, погледа у ону госпођу на дивану и застиђено почне да се

пење уз басамаке.

Виновник

Лена затече за столом смех и расположење. Богољуб Кнежевић је говорио гласно:

— Пронашао сам начин за добијање нових максима и пословица, јер су старе преживеле и из-

губиле свој гајзоп 4' ебе. Пре је важило ово: Ко.

другоме јаму копа, сам ће у њу пасти; Ко пре ђевојци, онога ђевојка. Познато је да то није апсолутна истина и да је много ближе истини ово: Ко другоме јаму копа, онога ђевојка; Ко пре ђевојци.. и тако даље... Схватате метод >

— Ко пре ђевојци» Шта даље» — упита безазлена Олга.

— Снага царује, памет кладе ваља! — објасни Лена.

— Генијално, ха, ха, ха! Сад вам је ваљда разумљивог — окрете се Богољуб Олги.

Ова слегне раменима и тиме натера све на смех. Лена већ беше умирена.

— Бележите ли ви ваше мисли» — упита Катарина. |

— Не. Задовољавам се тиме што их стварам,

— Колико мало амбиције! — ускликну Олга.

— Уосталом, — заврши Богољуб ову дискусију, — мени много више импонује живети, него размишљати о животу.

— Кажем ти да је кретен, — пришане Вељко

Владимиру, али овај беше расејан и не чу га добро.

Око десет часова друштво поче да се растура. Лијерка и Антун, поред Димитрија, уопште се не појавише овога вечера. И време поче да се тмури. Месец се губио у наранџастом кругу који се беше обавио око њега. Дуну и ветар и заклати електричним жаруљама у зеленилу. Путем крај хотела диже се прашина у стуб, завитлана јужњаком, носећи собом у ковитлац отпатке од хартија и лишће.

Код степеница, држећи Ленину руку у својој, Богољуб прошапута:

Богослав Војновић-Пеликан; Свети Наум

— Ни тренутка... — Затим гласно: — Сваки је ковач своје среће. Другим речима: живот је позорница на којој игра сваки онакву улогу, какву он састави. Режисер, наш драги Господ Бог...

Лена се само осмехну и разиђоше се.

Са степеница Олга викне за Рачинем:

— Господине Рачићу. сутра се иде, је ли

= На Госпу од Снијега» Сикуро, сињорина. Адио! — Богољуб К ежевићи Иво Рачић кренуше граду. Спремала се бура. Ваздух је био пун електрицитета и сув. Кораци су издајнички одјекивали преко камена. Тада Рачић упита бојажљиво, вођен својим потајним мислима:

— Има ли пуно да познате сињорину Олгу>

— Допада вам се, ар — некако покровитељским гласом одазове се Богољуб.

— Ајме, госпару! — ускликне млађи и ухвати Богољуба под руку. — Ријет ћу вам, — дода тише, она ме густа, инамуро сам се... Ма ви ћете мучат, јелда

— Због једне жене између два мушкарца никад не треба да дође до рећи, јер то ни једна не заслужује. Али дозволићете ми онда, као мало старијем и искуснијем, да вам дам један савет: никад немојте да се одушевљавате преко мере, нарочито не обећавајте ништа, ако нисте сигурни“ да пете добити стоструко. Јер жена, то вам је секс који корача на две ноге.

Млади Иво Рачић, — добри син уваженога госпара Мата Рачића, професора литературе, који је до сада написао и у стручним часописима објавио три студије, о Гетеу, о Хајнеу ио узвишеним женским типовима у светској литератури, — запрепашћено стаде.

— Чудно вам изгледа, јелте» Али кад се мало уђе у ствар... Вама је тек осамнаест, добро, деве: тнаест година. У иностранству нисте били...

— Био сам у Млетцима, Верони и Падови.

— Са татом, јамачно.

— Да, — покуњено призна младић.

— Видите; то сам знао. А мени је већ двадесет и три године, проживео сам нешто мало више од пет година у Паризу, без тате, наравно, н оно што сам искусио и видео, даје ми права да у све жене без разлике сумњам, (ваша је Олга добра и красна, ту се тек нема шта рећи, али... жена је!) и јаих све трпам у једну групу. Виђао сам где се место неког јадзика попуњава двадесет и четири часа по његовом погребу; виђао сам часне госпође, још часније госпођице... Али шта ту треба набрајгти! Факта стоје. Анатол Франс, — то је један даровит француски новинар, — приопштио је једном приликом ово Платоново мишљење: човек има три душе. Једна је у трбуху, друга у грудима, трећа у глави, Жене имају само две: разумна им недостаје. По моме скромном мишљењу овде су се преварили и Платон и Франс: жена нема ни оне у грудима, јер нема срца; има свега једну и то у — трбуху.

Али Рачићу паде на памет расправа његовог оца о узвишењем женским типовима и он бојажљиво примети:

— Можда ви имате право, госпару, али има и изузетака и не смије се генералисати.

— Изузетака, изузетака! — презриво узвикну Богољуб, — изузетци се само помињу. Јерну граматици живота поред општих правила тек стоји звездица, а у дну стране, ситно, ситно, да једва