Pokret

покрет

355

му је, једном пригодом, примијећено да нека његова драма има много сродности са „Розом Бернд“.

— Ма, богами, нисам је ни читао ни видио, прије но што написах своју драму. А кад је видјех на позорници, увјерих се да моја драма нема ни трунке сродности с оном њемачком...

И ето Петар Петровић, наречени Пеција јер о њему је овдје говор — ради овако, пише, слаже, љенчари, машта већ 25 година. МИ славит ће свој јубилеј. Баш !. априла.

— Ма, побогу брате, зашто баш !. априлаг

— Па тако, за шалу. Прошло је ко шала и дошло је ко шала...

— Да не спремаш кому овим какву подвалу

— Бојим се да је не спреме мени... Јер ја се многому надам од овога јубилеја, па ако ми се не остваре наде, подвала је готова... Замисли само: глумцима се јави 1. априла да, тога вечера, славим 95. одишњицу свога књижевнога рада. А они помисле: знамо ми... не ћемо доћи глумити... данас је 1. априла. Одакле да Пеција ради, па чак 25 година > Није он за то... Није он из краја у којему се рапи. Он је издашно примјењивао пословицу нашега народа: будала ко ради... И тако, умјесто свечанога свијетла, мрак у казалишту. Ето ти подвала... И тако даље...

Па ипак криво би се учинило Пецији кад се не би признало да је он у ово 25 година ипак био размјер-0о осредње плодан писац. Сјећамо се некадашњих службених „Народних Новина“ кад смо га, у њиховим ступцима, сретали сваке суботе којом причом и карактеристичним одсјеченим дијалозима

у њима: „— О Јовеља! — Ево! — Испросио штаг Аг — А ето!“

Или на другом мјесту:

„— Боме ти напроси, а Јовељаг

— А ето!

— Таман за сватове.

Он се насмјехнуо.

— А и Боја ка да е сакупила мираз»

— А ето не знам!

— Ајде, ајде, па не заборави да нас у сватове зовеш...“

И тако безброј. Приговарали су му да оњ, у тим својим причама које су махом из личкога живота, заправо ни не доноси Личана од расе, не доноси болова и патња личкога пука, него неку господу преодјевену у личко народно одијело. Тврдило се ла је та његова литература сувише папирната и да је одраз његова живота, а не одраз живота онога краја За вриједност његове литературе то би било уосталом сасвим безначајно. Ипак, рећи ћу му:

— Добро, Пеција, ти си се ипак помало угледао на некога, или је неко дјеловао на те...

— Нисам богами јер, како знаш, читао сам врло мало, познајем мало литературе — моја су дјела сва из срца, нема у њима из мозга ни оволицно. А шта се Лике тиче и тих приговора, знаш ја нисам живио у Лици већ 30 година, и оно што сам описивао, Лика је тачно, тек можда није ова Лика од данас, него она која сам ја усисао с материњим млијеком и коју сам пред 30 година оставио. То је

Лика како и данас живи у мојој предоџби и у мому срцу...

Као што о свом животи не воли причати, тако мало зна рећи и о својој литератури. И ту хоће да буде кратак, да пређе преко тога што прије, па да се ћаска онако лако о свему и свачему. Али не дам ја.

— Дакле 1900. година, праг стољећа, узрок је што си ти данас већ маторг

Погледа ме, благо и без пријекора, простодушно и наивно.

— Да, 1900. „Сеоски роман“. То је била прва моја прича, и ја сам ти до 1903. писао саме приче, а касније и приче и драме. Досада сам их написао неколико стотина. Има их добрих и сасвим лоших. Има их из инспирације, има их „из хонорара“. Знаш оне кратке диалоге — изиђе више редака. Један дио бољих прича сабран ми је у књизи „Испод наших брда“ (у наклади осјечке књижаре Радослава Бачића) са мотом из Лазе Костића:

„Висока горо, света ромено, Колијевко мила снова меканих Што млади некад његова ми вијек!

Не понижена моја сирото, Благодат ми је поздравити те.“

Ту су сабране неке приче што су изишле у „Народним Новинама“ и неким ревијама, приче о сељачком животу, 0 сељачким мукама, патњама, болима и радостима. Има и врло озбиљних ствари. Догакнуо сам се, у њима као и касније у драми, и селења у Америку. Мом је сељаку увијек жао што оставља своју земљу и дједовину, јер као да слути, да му повратак неће бити сретан, да ће наћи разорено огњиште и постати пуки просјак. И „Рушка“, моја друга драма, третира тај проблем који је сав у сивом. Написао сам је, пошто сам 1903. добио од тадашње владе потлору да у ту сврху простудирам питање нашег исељавања.

— А јеси ли га простудирао 2

— Па, овај, јесам...

—- Ел збиља»

— Пагест. -

И тако даље у стилу његових кратких дијалога из прича и драма. Прва ми је драма, знаш је, Ркаћ. Четири чина. То ти је човјек снажан, необично физички развијен, али пун сентименталности и резигнације. Има ти тога у нашег народа много. Љубавни понос. Он воли да се узалуд заноси за дјевојком него да јој открије своје осећаје.

— Ипак читава ствар дјелује кадштогротескно...

— Хм, да..

— Овде долази „Рушка“, а послије ње сеоска тетралогија Суза. То су четири гктовке, Маја, Ћако, Браца и Сеја, у којима износим интимност наше фам«лије на селу. Ту сам фиксирао сузу Пријегора и „Маји“. Син одлази у Америку, мати се приказује весела и незабринута, јача од свих других домара, али кад сви оду, и она проплаче неодољићим сузама мајчинским.

Ту ти је и суза жалости („ћако“) и отац, (ћако), напушта жену, иде некој сеоској дјевојчури, али кад му умре жена, он тјера од себе дјевојчуру и проплаче због смрти своје жене, своје добре домаћице и добре мајке своје дјеце коју није знао цијенити. У „Сеји“ има такођер суза, суза бола једне дјевојке, остављене од драгана. Она, осје-