Pokret

покрет

утјецај на људску душу. У свему па и у еротици. Мрак је ратна драма, управо протест против рата. Сизч се из рата враћа слијеп, жена му се проневаљалкла, ступила са очухом у одношај, кућа му је пала на просјачки штап, па сад и њему, слијепцу сиромаху, не преостаје друго но да просјачки чека смрт, спасилицу од свих зала.

— Па, ето, доста си и писао, Пеција, већ си ми набројао шест драма. Мени се ипак свиђа највише једна које још ниси споменуо.

— Стојанда, је лир

— Погодио си... Она ми се свиђа јер је кратка, без сувишних ријечи, и у њој је ванредно сугестивно изнесен проблем страха. Она има свој снажни ефекат, вјешто је набачена и свршава се у прави час. Момак је завео жену чија се муж враћа из казнионе, гдје је испаштавао казну ради неког убистга, и сазнавши за женин прељуб, иде по селу и голим ножем тражи да убије и заводника и жену. О том се на позорници чине само тајанствене страхотне алузије, очекује се сваки час долазак страшног осветника Стојанде, али он уопће не долази на сцену чиме се ефекат још по: јачава. На глумце ставља драма велике захтјеве, али замисао је свакако мајсторска, и ствар је изишла потресно.

Преостало би још да се каже нешто о Пецијиним комедијама и о његову последњем делу које сада пише, свршавајући га. А свршава га већ неколико година и никако да га сврши.

— Па што је, богати, кад ће бити готовор

— Бит ће, бит ће, Сад пишем трећи и последњи чин. Натпис је драми Земља. То је једино моје дјело, које се не догађа на селу и којему јунаци нијесу сељаци. Знаш, већ ти се не усуђујем писати са села, јер ме већ 30 година није било у њему, онако да сам дуже живио међу сељацима и улазио у њихову душу. „Земљу“ пишем на прекиде, јер ми је стран миље... Властелин оставља имање да школује у граду своју дјецу. Дјеца се научила градском животу, и један син, несвршени студент, помало је и циник. Отац улази у спекулације, у неко подузеће које је пропало, а с њим и његово имање, па се враћа на село провизору који је још од његова оца добио на дар нешто имања. Овај га храни, а отац, заједно са својим синовима, размишља о том како ће можда ипак једноћ још моћи да натраг откупи пропало имање. Углавном нешто као „Тресујек“ од А. Г. Чехова.

— Само размишља»

— ЈЕ тако... ~

; И Пеција не улази опширније у ствар. Можда још није у њему готова, можда се ргђа у њему осјећај да би требало драму кренути неким лругим

правцем, или тако нешто. Главно је: он драму свршава. Да будемо потпуни, треба још споменути комедије Пљусак (три чина), Чвор (три чина) и четири актовке, У навиљцима, Чизме, Род и Мала. То су махом еротичке ствари, склиске и дволичне, проткане народним смислом за масну шалу. Нема ничега што Пецији не би послужило да заплете какву шалу. Ето: пљусак је био разлог да је завадио човјека и жену и разсткрио мало кулисе сеоскога породичнога живота. Пљусак натјера једну сеоску жену у стан поштену човјеку. Међу њима се додуше

357

ништа не догоди, али, сасвим природно, жена овог човјека и муж оне жене сумњају, у ствари са мало права, за то мање јер су се они те ноћи изневјерили сами својим браковима, а они које оптужују остали су сасвим невини као дјеца. И у „Чвору“ заплиће комедију једна фатална забуна што мала

сестрица удате сестре мисли да је њен муж неко други, него ли фактични муж. И тако редом...

Петар Петровић је написао и неколико пјесама, у „Бранкову колу“ и „Вијенцу“. Написао је неколико скечева за кабарете, неколико соло-сцена. И ту углавном износи Лачане. То треба споменути тек због потпуности, а не због тога јер би те ствари биле значајне за књижевну физиономију Пеције Петровића.

Петар Петровић не спада међу књижевнике који воде генерације, не спада међу оне који крче путеве » који разбијају главе да нађу нове форме израза. Он припада онима који не раде сувише интелектом и не муче се питањима како да изразе себе, да ли у драми, да ли у причи, да ли у пјесми. (Он је наишао на готове форме, и у њих укалупио оно што је осјетио. Човјек од талента, он се у њ превише поуздао и занемарио оно без чега таленат не може да се развије, занемарио је науку свога заната. Он пише како говори, он пише како осјећа. Одмах пише „у чисто“ и не дотјерава израз. Ја намјераце не пишем критике о књижевном дјелу Пеције Петровића, јер би требало рећи много ствари које ба биле и сувише тешке за један априлски јубилеј. Али, и у тој строгој критици, било би као по итивна вредноћа Петровићева дјела констатовано неколико момената, неколико добро уочених ствари, неколико ванредних замишљаја и необичних опажања. Требало би одбацити сав онај обртнички рад, све оно што је писано за вољу хонорара, све оно чиме су прошириване и разводњаване теме. Онда би додуше остало мање, али би тога било ипак толико да се не би могло рећи да је књижевна егзистенција Петра Петровића била узалудна. У тој малој количини онога што би остало остао би и „Стојанда“. Да је Пеција Петровић написао само „Стојанду“ и да је од њега остао још који снажни торзо и да не знамо за све друго што је писао, Петровићев би рељеф био у нашој литератури много снажнији. (Овако су његове позитивне стране затрпане масом недовољно изграђених, па се губе. Код публике је он увијек наилазио на симпатије, и може да забиљежи, код ње, успјехе који спадају међу нај аче и најхучније у последњих 20 година. Његова је комедија, коликогод фриволна, и можда баш због тога што је фриволна, доживјела од публике много пљеска. Пљусак пљеска. А мора се признати да у њој, таквој каква је, има много живогне радости, па с тим кадшто подсјећа на неке класичне поганске ствари. Она је набујала, једра и здравље пршти из ње. Зато ће његова комедија још често забавити публику на југословенским позорницама, а Пеција је био баш један од првих наших раг ехсеЏепсе позоришних писаца.

И сада слави двадесетпетогодишњи јубилеј свога књижевнога рада. А јубилеји су увијек жалосни...

— Да, и ја имам трему. Само да ми не подвале... У Загребу, 15. марта. 6. Пармачевић