Policija

Како нас краду и убијају у великом свету Мих. Т. Банковић

Увод Наше данашње друштво није толико рђаво као што ra представљају извесне песимисте, али се још мање налази у повољном стању како га замишљају људи племенитих осећаја, обузети хуманитарним идејама, људи, који у једном обичном зликовцу виде само жртву наследства, атавизма, или каквог физичког недостатка, или што је још горе, жртву баш самога друштва. Такође се не може ни тврдити да напредак нашега друштва смањује број злочина; напротив, он га врло често и потпомаже, јер сваким даном пружа злочинцима све савршенија средства за извођење најразноврснијих злочина, која, удружена са злочинчевом интелигенцијом и његовом смелошћу, постају први основ за све пороке. Данашња се криминалистика одликује у главном трима цртама ; Године оних, који се одају на злочине, врло су младе. Жеља да од злочина створе себи обичај у животу, као неку врсту заната, да постану професионални злочинци. Удружење злочинаца не само једне земље, већ нека врста интернационалног помагања Ово је довољно да карактерише стање душе тих људи, који налазе у злочину једино средство за свој живот, и живе у већини у нашем друштву за које су стални трепет. То су јадници, који нечасним и насилним средствима траже од својих суграђана оно, што ови прибављају радом, памећу, добримвладањем. За злочинце, ови последњи представљају жртву, на којој они воде паразитски живот. Они их сматрају као „крушку" коју имају дужност да цеде, убијају; против њих, злочинци су стално на ратној нози. Они мрзе смртно туђу својину, живот другога. Њихова нападна средства то је њихова смелост, умешност, сигурност погледа, њихов дух, њихова подмуклост и хитрина, њихово познавање људи, које знају с које слабе стране да прихвате; затим необазривост, глупост велико поверење које знају да задобију од својих жртава, тако да им се сама жртга преда везаних руку. За злочинце би се могло рећи: homo homini lupus, јер су

136