Policija
120
Кажем јој једно измишљено име, Она обори главу, замисли се мало, па продужи:
_ — Веруј... Мора бити да јој је то какав сродник... Имала је два стрица, па, можда је то који од њихових синова... Ја их не познајем. Одавно сам отуда прешла, а од преласка нисам се никад враћала... јесте, истина је. о је јадница.
— је ли одавно умрла 2
— Одавно. Има више од десет година... Шта говорим !- пл више и од петнаест година.
— је ли умрла као девојка 9
— Јок. Удала сам је ОЦА |
— За кога2
— За некога Рају бакалина. Можда га и знате, звао се Раја Косић. Држао је бакалницу на крају вароши, тамо, где се иде на обалу. Е -
— Не познајем га, одговорих јој. Је ли још жив
— Кажу да јесте... Ту скоро, причао ми је неко, не могу да се сетим ко, да има свој дућан У Београду, негде близу Три Браве или Гри Кључа, — тако некако рече. И каже обогатио се.
— А од чега је умрла, сиротица 2
Баба опет саже главу, поћута неко време замишљена, па је онда исправи и одговори ми:
— Па... како да кажем... умрла је од врућице.
Ово оклевање при одговору у икицо ми се сумњивим, те одмах приметим баби:
— По вашем говору изгледа ми, као да | није баш сигурно, да је умрла од врућице. Да није било чега другог 2
— Јок, није, умрла је од врућице, продужи баба одлучно, него, онако... како да кажем... није поступао добро с њом, па, можда реши душу, али, чини ми се, баш Ј“ он отера пре времена у гроб.
— Тај њен муж
— Он... Но кад се, опет, сетим шта је после било, и какав је после био, не бих рекла да је тако... Тја, била јој је, ваљда, таква судбина. Дошао јој суђени час — па то је.
— Зашто није поступао добро с њом
— Зашто! као чудила се баба. Бог свети зна зашто! Такви су људи... Добар је као добар дан, па очас окрене другаче.
— - ДА ли ју је и тукао. Много ју је, ваљда, Мрсгоћ
— Па.. како да кажем 2... И јесте и није.