Policija

Устав од 1888. чл. 153. гласи: „У свима злочинима и преступима оптужени мора имати браниоца од кад се под суд стави, а може га имати и раније у случају чл. 9. овога Устава зарад изјаве жалбе.“ Ако он сам не одреди себи браниоца, суд ће му га поставити. У иступима може оптужени, ако хоће, узети себи браниоца.“

Устав од 1903. чл. 153. гласи: „У свима злочинима оптужени мора имати браниоца 00 како се поб суд стави; но ако он не одреди себи браниоца суд ће му га поставити. Окривљени може, ако хоће имати браниоца и у претходној истрази, у свима кривичним делима.“ |

Изложене одредбе Устава очито нам доказују тенденцију, ка се окривљеноме олакша положај у претходној истрази тако, што ће му се поред његове личне материјалне одбране осигурати асистенцијом његовог браниоца и стручна формалне одбрана. И ако Устав од 1869, г. није то право изреком признао, оно се није могло научно оспорити, ма да га је пракса истражних власти тако јако ограничила.

За време трајања сва три ова Устава остала је у важно-_ сти одредба 8 10. зак. о крив. суд. пост. у редакцији од 25. маја 1868. г. која гласи:

„Оптужени може имати пред судом бранитеља на главном претресу. Но ако је оптужен за злочинство мора имати бранитеља, а ако га нема суд ће му га сам по званичној дужности дати. ·

„Исто тако онај који је оптужен због преступљења, ако је непунолетан, или је нем, или не зна српски говорити, или одсуствује или је тако болестан да не може на суђењу бити, као и сва женека лица, морају имати пред судом бранитеља, а ако га сама не нађу, суд ће им га по званичној дужности поставити. „Приватни тужитељ може имати заступника, а ако нема шеснаест година, мора га имати.“

Интересно је, да је ова законска одредба по своме постанку претходила Уставу од 1869. г. и да је дошла као измена раније законске одредбе 5 10. из првобитне редакције закона од 10. априла 1865. који је гласио овако:

_ „Обвињени имаће пред судом бранитеља при главном претресу: ако није пунолетан, ако је нем, ако не зна српски го-

Против решења истражног судије о притвору.