Policija

— 850 кад сам од там. председника цркв. општине г. Стеве Савића дознао, да је то главом чувени краљ петролеумских извора и мултимилијардер Рокфелер, који се, рече, врло често виђа У овом своме парку и увек по нешто ченрка.

Радници из Сагперје Зјее! Со. у Ризраигрћ-Ра. — рекоте ми, да сваке суботе, заједно с њима, на фабричну благајвицу долази и син једнога од ортака фабрике (свакако многоструког милијунара) и прима свој „сћеск“ (чек) — одређену му плату, која му имг служити као џепарац до идуће суботе.

А код 8122 "

Ми се стидимо рада. Ми гледамо да пошто-пото избегнемо физички рад, сматрајући исти као нешто понижавајуће и сувише просто; нешто, што је Бог оставио само за „плебс“, и сви настојавамо да се докопамо ма каквог положаја или „званија“, да „наджиравамо“, или бар тако нешто, —— само да не запињемо снагом и да будемо господа (макар и с подераним ђоновима).

Навешћу овде један колико интересан, толико и поучан · случај, који се за владе председника Северо-Америчких Удружених Држава Ме Нупјеу-а десио у Њујорку.

Неки чиновник из Хрватске украо је позамашну суму новаца и успео да на једном француском броду умакне у Америку. Кад је брод стао у Њујоршко пристаниште и кад је мост за силазак с брода био спуштен, сви путници почеше излазити, носећи сваки свој пртљаг, како је ко могао, знао и умео. Само наш брат Хрваћанин, обучен у свој салонски капут и с рукавицама на рукама стоји и виче немачки: „ тарет! Ттасег! — Мо 156 еп Ттадег2“

Мало после приђе му један скромно обучен чичица и упита га, такођер на немачком, шта жели. Овај му рече да тражи носача, хоји би му однео ствари у хотел. Чича се саже, узе оба кофера и пође напред, а наш уштогљени Хрваћанин за њим. |

Кад су ушли у хотел и чича спустио кофере, господчић извади два долара и пружи их као награду носачу, али овај, на превелико чудо овога путника, затражи 20 долара.

„Шта-а2 — Двадесет долараг — Јесте ли ви при себи“ Зар двадесет долара за непуних двадесет минута Не дам, а ви ме тужите“. :