Policija
— 228 —
братом Војиславом у задрузи. Кућа им беше у подножју планине Цера, под самим „градом Цара Трајана“.
Развалине овога града и сада се познаваху.
Десно од куће Драгићеве, за пушкомет у брду, види се кућа сеоскога кмета Косте, сестрића Драгићевог.
Наредим служитељу Станку да оде до куће кметове и позове га, да са присутнима дође Драгићевој кући.
ја се упутих са Драгићем његовој кући.
Служитељ стрча у поток и замаче путом кући кметовој.
Силазећи потоку Драгић ми причаше неку легенду о Цару Трајану и његовом граду...
Пређосмо поток и на раскрсници чекаше нас служитељ — сам! |
— Где ти је кмет и присутни грађанир — упитах служитеља... — Кмет се изговара: да он не сме ићи Драгићевој кући!... Зна, рече, Војислава, као убојицу, — па се боји....
Наредим служитељу да понова зовне кмета, а ми продужисмо пут...
Код јаза поредовничке воденице, из забрана једног изабоше пред нас, кмет, служитељ и два сељака —- присутни грађани...
Руковах се са кметом и присутнима и прекорих кмета што није одмах пошао, већ се изговарао речима плашљиве бабе, а не човека коме је дужиост да се стара о личној безбедности грађана свога села.
Кмет признаде, да није требао тако што чинити, али се јасно видело да му се не иде Драгићевој кући. — Нечега се плашио.
ж ж ж
Пред кућом Драгићевом, боса, у снегу, дочека нас Драгићева мајка — кукајући.
То бејаше старица осамдесетих година, расплетене беле косе, чије власи повијаше ветар тамо — амо.
Кад јој се приближисмо, она изнемоглим и промуклим гласом викну Драгићу:
— Сине! Не сијало те сунце. Убицо! Несрећниче! Небило. ти просто моје млеко којим те одраних! Шта учиниг — Бог ти судио,.. Мајка те....