Policija

— 228 —

братом Војиславом у задрузи. Кућа им беше у подножју планине Цера, под самим „градом Цара Трајана“.

Развалине овога града и сада се познаваху.

Десно од куће Драгићеве, за пушкомет у брду, види се кућа сеоскога кмета Косте, сестрића Драгићевог.

Наредим служитељу Станку да оде до куће кметове и позове га, да са присутнима дође Драгићевој кући.

ја се упутих са Драгићем његовој кући.

Служитељ стрча у поток и замаче путом кући кметовој.

Силазећи потоку Драгић ми причаше неку легенду о Цару Трајану и његовом граду...

Пређосмо поток и на раскрсници чекаше нас служитељ — сам! |

— Где ти је кмет и присутни грађанир — упитах служитеља... — Кмет се изговара: да он не сме ићи Драгићевој кући!... Зна, рече, Војислава, као убојицу, — па се боји....

Наредим служитељу да понова зовне кмета, а ми продужисмо пут...

Код јаза поредовничке воденице, из забрана једног изабоше пред нас, кмет, служитељ и два сељака —- присутни грађани...

Руковах се са кметом и присутнима и прекорих кмета што није одмах пошао, већ се изговарао речима плашљиве бабе, а не човека коме је дужиост да се стара о личној безбедности грађана свога села.

Кмет признаде, да није требао тако што чинити, али се јасно видело да му се не иде Драгићевој кући. — Нечега се плашио.

ж ж ж

Пред кућом Драгићевом, боса, у снегу, дочека нас Драгићева мајка — кукајући.

То бејаше старица осамдесетих година, расплетене беле косе, чије власи повијаше ветар тамо — амо.

Кад јој се приближисмо, она изнемоглим и промуклим гласом викну Драгићу:

— Сине! Не сијало те сунце. Убицо! Несрећниче! Небило. ти просто моје млеко којим те одраних! Шта учиниг — Бог ти судио,.. Мајка те....