Policijski glasnik

132

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 18

реље безазленог купца у сваком готово случају, а трговац се тиме само користи, јер му натури рђаво или болесно живинче. Осим тога треба знати, да у таким приликама трговац не остаје само на заговаран.у купца, но да се он поред тога упусти са њим и у погађање. Али он то не чини са сваким купцем. Његова вештина састоји се ба.ш у томе, да се одмах не упушта у погађање, док најпре не оцени купца, шта овај зна, шта може и шта хоКе. Кад то оцени, онда тек отпочиње свој посао. У опште не преза трговац ни од чега у хвалисању свога коња. А ако купац нагне, да коња ирегледа, и при том се зналачки ггонаша, онда му трговац обично поласка говорећи: »Ја, немам више ништа да кажем, — јер се ви, као што видим, у прегледању коња десет пута боље разумете од мога покојног учитеља, коме Бог нека душу опрости," — па га онда почне заговарати и доказивати му и оно, што је управо невероватно и немогуКе. Узјаха ли кунац коња, то позове трговац сву своју послугу, па им шапућући препоручује, — али тако, да то и сам купац чује, — да добро пазе како је овај на коња усео, како има лепо дЈзжање, како уме лепо дизгине да држи и коњем управља, јер ће им то, вели, бити од велике користи, пошто је јахач (кунац) доиста нечувени вештак у томе. Купац се у таким приликама обично више обазире на то хвалисање, но на особиие и мане коња, те тако упадне у клонку, и нреплати и једно и друго. Да би такво казивање и хвалиоање трговчево изгледало да је истинито, то се он потруди, да за такве случаје има при руци особита угодна и сигурна седла, па шта више, према потреби и сама школска, у којима купац може потпуно мирно и лако седети. Овај обично приписује то лако седење, доброти самога коња, а не седла. Но ако кунац захте, да сам трговац, или ко од његових момака коња поред њега пројаше, или провезе, онда се опет трговац труди, да купца на свој начин обмане. Јахач, или кочијаш, у таким приликама има увек на уму, да му није нужно, да ноказује своју вештину у јахању или кочијашењу, нити да му је то време за дресуру коња, но једино да купцу овога прикаже, и то приказивање да буде добро и усиешно. С тога треба знати, да он тада неће ништа чинити, што би он хтео, но оно, што коњ хоће. 7 Његова се вештина једино састоји у томе, да се учини пред купцем као да је баш и он оно хтео, што је и сам коњ учинио. Ако, дакле, коњ ночне сам да галопира, онда треба знати, да ће и јахач или кочијаш томе прииомоћи, и да ће га пустити, да дотле галопира, докле он (коњ) сам хоће. А ако затим коњ по1)е ходом, он ће га и у том брзо помоћи, само да купац не опази, ко је нре на ход помпшљао: да дуг коњ, или јахач. Појури ли коњ изненада зиду, то му јахач и у томе пусти на вољу, само што се окреие купцу и рекне: „Ето видите, да га човек може и на зид нагнати, па ипак да се не уплаши." Купац мисли да је тако, а незна јадан, да то није стајало до

штвом за спасавање — образовала друштва, са задатком, да старе и окореле зликовце на пут изведу. Члановп тога друштва посећују апсане у Њујорку, Востону и ФиладелФији, наваљују без одмора и дању и ноћу на заточенике, да напусте свој дотадањи заиат и да крену правим путем мирнога живота. Испочетка, да вам отвор.ено признам, ја сам тим причама поклањао мало вере, док ми оне нису званично потврђене, јављајући ми чак и за поједине случајеве, који ме готово у свему разуверише«. У једном некултивираном делу северо-западне Америке пљачкала је дуго година једна разбојничка дружина. На челу њеном стајала је једна жена, која у свирепости и злоби превазилазише све у своме роду. Влади је најзад пошло за руком да ту чету ухвати и суду је преда. Тада се јавише у загвору те жене чланови конфратернитета (братства), стадоше је мољакати и преклињати, док се њој не досади то силно кукање, и она обећа да ће од сада бити добра. Али голо обећање не вредн ништа, она мораде сама узети учешћа и у спасавању изгубљених душа, проповедати све што је добро,. говорити о правдољубљу и часности. Тамо американске власти не стају на пут таквим покуша.јима. И ову жену-разбојника пошљу у ћелије њених другова у пљачкању. Она преклињаше свога заручника, једног разбојника и убицу, изнајпре претварајући се, да се ноправи. Мало по мало она се одушеви за добру ствар. Она му паде пред ноге и обгрли му колена. Он покуша да је одгурне од себе, али она викаше: »Уби ме ! Кајање које ћеш после моје смрти осећати, мучиће те и гристи све дотле док те не натера да се грешног, неваљалог живота оставиш®. На тај начин поправила је ова жена у току једне године многе зликовце, који, као што је лако појмити, не беху случајии зликовци, и имала већег успеха но наши заводи за васиитавање и поправку. Тако што код иас већ не би било могућно, јер да се дође до заточеника и да се с њим говори мора упутити уредна молба и мирно сачекати, да она све инстанције прође. Па опет ћу признати : И ако нисам претерано побожан (нијетист), а и ви [не мислите да сам то, ипак мени таква гвоздена консекветност, такво дубоко уверење да добро мора нобедити, необично импонује, и ако се све то доиста тако и десило, наука се мора пред тим ресултатима поклонити. Док је проФесор тако говорио, мени падоше на памет речи Морзелијеве: »Потцењивање васпитног момента главна је погрешка Ломброзине науке«. Зар је неопходно потребно такву строгу разлику између правог (урођеног) и случајног злочинца повлачити и само последњем признавати благодетнн утицај поучавања и ноирављања? Кад изиђосмо из слушаонице, епазисмо у дворишту слугу Ломброзиног са »злочинцем®. Он изброја младићу на длан неки ситни сребрни новац а он пун радости оде. Слуга иам после тога рече забринуто: »Ово ће бити последње предавање његово о томе ове године — Турин није велики и ја, на жалост, нећу моћи наћн више ни једног злочинца«. с немачког Др. Ђ. Ј. Н.

УПУТСТБА ЗА ИСЉЕДНИКЕ У КРИВИЧНИМ ДЕ/1ИМА. (НАОТАВАК) Али ако трговац у свом доказивању далеко забразди тако, да купац почне у истинитост његових речи да сумња, онда они употребе једно друго сретство, те да се опет пред купцем као „поштени® покажу. Они онда упозорују овога на неке мане, које у самој ствари и не постоје, и за које се одмах може доказати, да их доиста и нема. Они за цело иеће том приликом рећи, да се коњ спотакао, да се уплашио, да је хтео да се пропнице дигпе и т. д. — јер би тиме купца само заплашио, те овај не би веровао у исиравност коња, Али зато налазе и то сасвим случајно, да коњ има на леђима какву ружну белу мр.љу, коју они бајаги до тада нису никако приметили. Наравно да се доцније може приметити, да је то била само прашина, креда, или друго шта томе нодобно. Или, налазе нпр. да су оба коња за запрегу, које купац хоће да купи, по величини сасвим неједнака, што чине наравно за то, јер знају да ће се на случај поновног мерења наћи, да су оба коња у длаку подједнаке величине. Тако »поштено« понашање трговчево, који сам на мане свога коња упозорује, задобија пове-

воље јахачеве, но до воље самога коња. Особиту пажњу поклањају трговци „вештацима," које купац собом доведе. Они их обасииају разним причама, хвалама и учтивошћу. Диве се њиховој оштроумности, вештини и знању, н причају купцу најлепше ствари о њима. Наравна ствар, да све то на ове пријатно утиче, те онда обично заслепљенн толиком хвалом, превиде какву ману на коњу, и саветују кунца да коња купи, не обзирући се на то, што га тиме штете. г). Особена сретства за варање. У та сретства рачунају се све оне манипулације, које се директно на телу коња предузимају, те да му се мане прикрију или да му се нека својства као добра, лажно прикажу, Сва та сретства у оиште узев, имају се сматрати као нревара ма та била само да служе као сретство за улепшавање, које не само да уздиже изглед, но шта више и вредност коњу. Да ли нак при томе постоји казнима нревара, то се може закључити из самога тока ствари, као и из разговора и обећања, које је том приликом чињено. Прегледање, констатовање и резоновање ваља нри таким случајевима оставитн венггацима, а исљедник треба само да зна, каквих мариФетлука у томе има. д). Фалсификовање у иогледу на доба старости. Доба старости се код коња на првом месту рачуна по зубима. При оцењивању тога обраћа се пажња на такозване трагове т. ј. на вијуге, које се опажају на новршини сечњака,