Policijski glasnik

ВРОЈ 18

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

135

Извршио заклетву, свештеник

За овим преста оштећени Вукајло, па рече: Од моје стране бирам за вештака Мнлуна Саковића, а њему за заменика Јову Дрлупу. Како они рекну за мене ће бити обавезно. Оверава писар ср.: Вукајло Добрић. Н. Н. V. Заклетва ириватног тужиоца. Рађено 15. марта 1897. год. у канцеларији ср. Н. Данас, у присуству потписатога, извршио је свештеиик ову заклетву, коју је оштећени положио : »Заклињем се, јединим Вогом, и свим оним, што ми је по моме закону најсветије, и на овоме свету иајмилије, да нисам злонамерно извршио паљевину или намерно поништио ствари, нити сам на то другог наговорио, и да не знам, кб ми је ову наљевину и поништај ствари учинио; и како ираво казао и заклео се, тако мп Вог помогао и овога и оиога света. Амии.« Вукајло Добрић. У моме присуству, Начелпик ср.: Н. Н. Н. И. Рађено 15. марта 1897. год. у каицеларији ср. Н. Дапас престаше ово-иследној властп изабрани заступници и то: од стране општине 0. Петар Илијћ и од стране оштећсног Вукојла Милун Саковић, па изјавише : Ми смо се споразумели, и бирамо за * трећег вештака по делу ове иаљевине Степана Стапића из 0. који ће с нама по души и савести ценити штету изгорелог мала оштећеног Вукајла. Преслушао п оверава, Петар Илијћ. писар ср.: Милун Соковић. Н. Н. И трећи вештак Степан Стапић у исто време преста ово-ислед. власти па каза : Примам се овога вештачења и радићу по души и савести односпо процене штете, која је нанета Вукајлу овом паљевином. Иреслушао га и оверава, Степап Стаиић писар ср.: н. н. VI. ' Заклвтвп, вештпка. Ра^ено 15. марта 1898. 1-од. у канцеларији ср. Н. Пошто су се вештаци примили вештачења и сагласили у свему, то су у смислу § 259. грађ. суд. ноступ. положилн ову Заклетву: »Ја (име и презиме) заклип.ем се, да ћу у спору између општине 0. и Вукајла Добрића нз О. моје мнење дати по моме најбољем знању и савести. Тако ми Вог иомогао. Петар Илијћ. У моме присуству, Милун Саковић. Начелн. ср.: Степан Станић. Н. Н. Извршио заклетву, свештепик: Н. Н. VII. Процен а. Подписати вештацн, били смо на лицу места ј.уче, приликом извиђаја иследне полнцијске власти, па смо се уверили,

а и лично знамо, да су оштећеном Вукајлу изгорела: иет стогова сена; трн стога сламе ; до 500 комада врљика, којима је било место ограђено, на коме. је било здевено сено и слама, и да му је у кошари том приликом изгорело: 40 ком. оваца; 18 ком. малих јагњади и две козе, па према томе процењујемо: 1.) 5 стогова сена по 40 дин. .... 200 дин. 2.) 3 стога сламе по 20 дин. • • • • 60 ,, 3.) 500 ком. врљика 80 „ 4.) 40 комада оваца по 5 динара • 200 „ 5.) 18 ком малих јагњади по 3 дин. • 54 » 6.) Две козе по 5 дин. 10 »

15. Марта 1897. год. У н. Оверава Начел. срески: Н. Н.

(СВРШИЋЕ СЕ).

Свега • • 604 дин. Оценили вештаци: Петар Илијћ. Милун Саковић. Степан Станић.

Ранђеј^ Стевановић, скитница, родом из села Дадинца, среза власотиначког, који је код поменутог среза био у притвору и окову због опасне крађе, ноћу између 21. и 22. тек. мес., провалио је аисану и побегао из притвора, пошто јепретходно оков скинуо. Ранђел има 30 година, средњег је стаса. сувоњав је, подбуо у лицу, жућкастих је очију, већих сме^их бркова, у оделу-је сељачком: црним чакширама и поцепаној антерији без рукава. Наређује се живо тражење. Пронађеног треба спровести начелству ср. власотиначког с позивом на бр. 3386 или Управи гр. Веогр. с позивом на бр. 9580. 0 СМРТН0Ј КАЗНИ Живојин МитровиЦДимитријевик. Зликовац, који се ода на злочина дела, обично овако мисли: — Могу отимати, красти, претити, само да никога не убијем, па сам увек своју главу за^лонио. Шта ми судови могу ? На робију и — ништа више, т.ј. ако ме по несрећи власт ухвати. Па онда? Осуде ме, рецимо, на 20 год. робије. Од ове казне, обично се, издржи 7—8 год. па кући. Дакле, опет у слободи, опет к'о тица у ваздуху... Да Бог поживи »предлоге® и помиловања !... Тако обично оваки злочинци мисле, као што је овај Живота, а не знају, да се казни смрћу и онај, који учини једну опасну п две иросте крађе... И зар може другчије бити ? Отимати на друму туђу имаовину; упадати ноћу у куће и пљачкатн до голе душе,' није ли то готово што и живот узети ? И онда, резоновање оваких зликоваца иогрешно је, ал' не у свему. У једноме збиља ие греше. То је, што се тиче »предлога за помиловање" и самога помиловања. Зликовци имају стално мишлење, да се у нас никада робија није цела издржала. И онда, ако има коме да се свети; ако има с киме да подкусура своје ситне рачуне, он их подкусурава, јер се иада, да ће издржати негито робије, а за ресто да ће бити помилован... Ми знамо, да су срца владалачка милостива; дасапрестола увек сија зрачак племенитог милосрђа. Ал' та милост клони се нокајању, понравци, преображају једног опаког живота. То је величина племенитости и милосрђа. Но, зликовци злоупотребљују ту високу милост. Није био један случај, да је неки зликовац био осу1)вн иа смрт па номилован, и онда му доцније, онет суде судови и осуђују га понова на смрт. Дакле, види се, да се тешко неваљао карактер поиравља, и да казамати не враћају у друштво људе са другим, племенитијим особинама, већ са оним истим — ако ие и горим — које су у себи имали

пре осуде и пре уласка у осуђеничке ћелије.