Policijski glasnik

БРОЈ 32

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

245

— Пуцај, командова потпоручник и сви окресаше по један метак у врата. — Напред, повика Љ .,. и полете вратима, а за њим потпоручник и оба жандарма, који понова беху кгапунили пушке. У моменту разбише врата и улетеше у другу собу, и соба беше празна. Отворен прозор казиваше јасно где је Илија ВидеКи то Љ... чисто посрну. Потпоручник од љутине гризаше бркове. Нико не проговори ни речи... Беху чисто онемили од силнога изненађења, кад су видели да је зликовац умакао. Куда ће сада од срамоте? Илија им лепо побеже испред носа. Страшно ! У сред тог њиховог очајничког положаја, чу се с поља неко викање: »у помоћ. к Сви јурнуше кроз прозор напоље, и у правцу идући ка каФани „Црногорцу", смотрише како се један жандарм ваља с неким по оној иразној ледини. Беше то Илија, који напрезаше сЗе силе, да се отргне од жандарма, али га овај беше стегао као утопљеник, и не пушташе га. У последњем тренутку Илија се маши ножа и поче њиме боцкати жандарма. Видећи овај, да ће бити изгубљен, ако најмање попусти и дадне маха да га добро удари, с тога притиште још јаче, и поче викати за помоћ. За тили час стиже Љ .. . са потпоручником и жандармима. Једним ударцем кундака Илији испаде нож из руку; беше савладан и везан. За време везивања не рече ни речи; само звераше дивљим очима и бесно шкрипаше зубима. (свршиће се)

ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА. — Па баш је уби? •—• Убих, г. члане. — А за што болан ? ■— Скривила ми. — Шта је она теби могла скривити? •— Варала ме. — Е, а како те је могла варати ? !.. Јеси ли ти био њен муж ? — Био сам више од мужа; био сам њен роб. За њу сам робовао и дању и ноћу. Све што до сада зарадих, однесе она. Пуне три године служио сам код газда Николе Димитријевића, — све по шесет дуката за годину, па од свега тога сада немам ништа... Све дадох њој, па опет она не беше задовољна са мном... Тражаше и друге... Сад неће више никог тражити... .— Кајеш ли се, барем, за ово што си учинио ? — Не знам како да вам кажем, г. члане. Од кад смо заједно, свађали смо се озбил^но више пута, али никада не помишљах на убиство. Шта ми јутрос би, ни сам не знам. Нештб ми се стушти као* неки мрак иред очима, до^(" ми нешто као да је морам убити, дохватих, не знам ни сам како... нож са стола и... знате већ како је даље било. Рекох: нисам мислио да је убијем, али се ипак сада ништа не кајем што сам је убио. Не знам како ће доцније бити, али сам сада чисто задовољан што је нема више. Кад није хтела да буде само моја, нек не буде ничија. Овако одговараше Ванђел Бојковић у кварту дорћолском, кад су га, после извршеног убиства, отпочели испитивати. Убиство је извршио над Маријом удовом пок. ИванаЈелисавчића, бив. пекара, у прошлу недељу око 7 ] / 2 сата пре подне, о чему су по полицијском рапорту донели извешћа и сви дневни листови. Тога јутра, кад је Марија убијена, Ванђел је дошао код ње и почео јој пребацивати неко њено неверство. Она му

почне оштрије одговарати, одатле се између њих изроди велика свађа, која се, најзад, сврши тиме, што Ванђел докопа велики кухињски нож, који беше на столу, и удари је њиме баш испод срца. И ако рана, што је доцније секцијом констатовано, беше дубока 6 сантиметара, — ипак Марија имађаше толико снаге, да, вичући за помоћ, јурне за убицом, који покуша да бежи. Тек, кад је изишла на улицу, осетила је да је снага издаје и она посрћући врати се натраг. Дошав на средииу кујне, стропошта се, а после 20 минута издахнула је. Марија је имала око 40 год., била је доста пуна, лепушкаста, но беше и позната као жена »шарена". Обмањивала је Ванђела, да ће поћи за њега, те му тако повац извлачила, а овамо је опет, кришом, с другима ашиковала. Марија је своје непоштење платила главом. Њена смрт може корисно послужити за пример многима и многима. А шта је с Ванђелом? Окован тешким оковима, он сада у затвору Уираве гр. Београда размишља о љубави и ономе шта је учинио. Првих дана по извршеном убиству говорио је у очајању да ће се убити; али се сада оставио тих мисли и мирно очекује судску пресуду. Жао му је, вели, само Фамилије.. Ванђел је родом из Скопља, нема му више од 25 година, средњег је раста, сувоњав, риђ. Пре извршеног убиства служ.ио је као калФа код Ристе Крстића, хлебара на Зереку, а раније опет код Николе Димитријевића, хлебара на Вел. пијаци. Док је служио код Николе, који лиФерује хлеб за притворенике Управе гр. Београда, Ванђел је, свакога дана носио хлеб у Унраву и том приликом виђао иоједине притворенике и видео како они живе. — Сад је њихово друштво доживио.

П 0 Т Е Р А. Петар Вељкови1 из Чокешине окр. подринског Бр. 1205 и Никола Стојковић — Погоредац из Језера окр. морав., Бр. 748 осуђеници београдског казненог завода, побегли су испред чувара још 16 јуна тек. године са рада из Добричева. Ми смо у броју од 20 пр. месеца на страни 202. у потерници донели њихове слике но ни до данас нису похватани. Како су оба опасни разбојници, те могу велика зла починити, ми им у цељи поновне потере опет доносимо слике. Слике су верне, нарочито су поново израђена клишета, Ц |ер раније донете слике због хптн-.е нпсу најбоље испале у клишетима) и ако се ма где у Србији налазе, а. буде се обратила довољна пажња , моћи ће се по овим сликама врло лако познати и похватати. С тога нека сваки кмет припази на »новодотлавше® у селу а нарочито они у околини оних места одакле су ови, и ресултат мора бити добар. Ово нека важи и за власти по варошима, јер ови бегунци врло лако могу и тамо потражити склоништа. Петар има 40 година, стаса је средњег, смеђ, образа пуних — округлих, очију зелених. Никола има 28 година, висок, у лицу црн као Циганин. Први је осуђен на 12, а други на 18 година робије. Пронађене ваља поД јаком стражом спровести управи београдског казненог завода, или Уирави града Београда с позивом на Бр. 14166., која ће са њима поступити како треба.