Policijski glasnik

244

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

В1?ОЈ 32

ИЛИЈА ГАБРИЛОВИЋ *) (нАСТАВАк) Без једне речи он допусти да му вежу руке и одузму револвер. Тако ћутећи оду у гл. полицију. Кад је сиуштен доле у апсане и апсанџија Дојчин заврну ■ кључ од ћелије у којој сместише Илију, онда тек ироговори: — Вала, Ђ... што сам те до сада штедео, имаш да захвалиш само оном хлебу, што смо га заједно јели,**) а сад ти кажем за ово ћеш ми платити главом. — Море, Илија, уживај ти за сада кад ти је Бог дао; лако ћемо за после, одговори му Ђ... иронично. Сутра дан, Илија је спроведен у град на даље издржавање осуде. Разуме се већ да је тамо примљен са раширеним рукама, а да би му из главе избили сваку помисао на бегство, окују га најтежим оковима и тако окованог затворе га у засебну градску капију. — Вала, синовче, божја ми вјера, да си тица не би могао сад утећи, рече му један чувар, кад га је затварао, — Видећемо, одговори овај, више као за себе. Није требало да прође ни пун^четири месеца, па да стари чувар дође до уверења, да јеИлија нешто више од саме тице, — да је »прави нечастиви«, да »није сам«. Кад је једно јутро отворио ћелију, да Илију пусти наноље, — у мало га није капља ударила, кад је видео, да је ћелија иразна, решетке гвоздене на малом прозорчићу престругане, а тешки окови Илијни окачени о гвожђе на нрозорчићу. Сиромах чича! Пуних 10 минута стојао је на вратима и немо посматрао празну ћелију. Тек, кад га викну један његов другар, коме паде у очи толико његово задржавање, ■— освести се старац и појури канцеларији управниковој, одакле ни крив ни дужан оде на Илијно место. Глас о овоме загонетном бегству Илијном, као муња распростр'о се по целом Београду, а око 8 сахата телеграФска жица беше га већ разнела по целој Србији. Бегство Илијно беше свима загонетно. Сви, без узрока', осуђиваху унраву београд. казненог завода што га није боље чувала. Тајни полицајац Ђ... беше као убијен. — Не плашим се за себе, рече Ђ... Камо срећа да хоће кидисати на мене. Рукама бих га удавио. Но зликовац може напасти на кућу и све живо да ми покоље. — Не бој се ништа, храбраше га његов стари друг и колега ЈБ... Нас двојица морамо га наћи од данас за 15 дана, па ма он био под земљом. — Ах, што не убих пса, кад ми беше у рукама, узвикну Ђ ... готово очајно. Док су Љ... и Ђ... смишљали иачин, како ће што брже и лакше ухватити Илију, и док београдска полиција претресаше сваки кут по Београду, а жандарми коњаници јураху по околини његовој — дотле се Илија спокојно одмарао код једног свог јатака у Борчи. Његова зликовачка душа пливала је од блаженства што му је ово бегство тако срећно испало за руком. —■ Нека једном увиде ко је Илија Гавриловић, говораше он чисто да себе. Премишљајући на коју ће страну, Илија од једном узвикну: *). Ири овом продужељу, овај је опис проширен, с тога ће се тек у идућем броју свршити **) Ђ... је с Илијом заједно сдужио у жандармерији.

— Морам опет у Београд. Треба да ископам онај новац на Бањици, треба да видим Тинку, и треба треба да се наплатим са оном стрвином о .. ли му његовог. Овде је Илија мислио на Ђ ... Само да прође 5—6 дана док се они тамо у Београду мало умире... а тада ћу им већ показати ко је Гавриловић... И са оним ЈБ.... морам свршити. И он ми може једном направити појзла као и овај Ђ... Убијај свакога, ко ти стане на пут. Ух што мрзим те полицајце. Кад бих могао све би их побио. На 7—8 дана, после бегства Илијног, једне вечери, могло је бити од прилике 10 сахати, тајни полицајац Љ... сав задуван улети у собу дежурног члана управе града Београда. — Које добро, Љ..., упита га члан видећи га онако узрујана ? —- Веома важна ствар, г. члане. — Шта је? Говори. — Овде је Илија Гавриловић. —* Где море? —- Ено га код Тинке на шанцу. Овог тренутка идем отуд. — Па јеси ли баш видео Илију? — Нисам га видео, али смем живот дати да је тамо. —- Да не буде до сада већ отишао. За што си напуштао кућу ? — Не бојте се, г. члане. Још вечерас имаћемо Илију у рукама. Молим вд,с само наредите пгго пре да се спреме неколико Јкандарма и одмах пођу са мном. Добро би било, да по^е и један њихов оФицир. Знате. Илија хоће и да убије. Жандарми ће бити мало слободнији, кад и оФицир буде међ њима. — Добро, Љ... Наредићу све што треба. Само пазите да вам зликовац не умакне. После 20 минута, четири жандарма са једним потиоручником и Љ . .. беху врло опрезно оиколили кућу. * У Тинкиној кући беше све мирно и тихо. Скоро иечујним шапатом Илија ћаскаше с Тинком и спремаше се да легне. Онако узгред он је упита: — Долази ли чешће код тебе оно полициско њушкало Љ...? —• По кад кад наврати овако у вече, одговори му она. — Колико је пута долазиб од како сам у бегству? — Два пута. — Хм, о.. ли му његовог. Нада ми се овде; за то је и вечерас долазио. Може ми тај угурсуз још и посла наггравити. Да ми се овако не спава, још ноћас би свршио и с њим и са оним Ђ .... « За тренут ућута, учини му се као да нешто шушка. Да му ниси, море, ти што причала ? — Бог с тобом, Илија ! Како можеш тако што и помислити? — Не шали се главом; преклаћу те као јагње. Још Илија није честито ни довршио ове последње речи, а неко закуца на вратима. —- Ко је то? упита Тинка. — Ја сам, Љ..., отвори. — Шта хоћеш у ово доба? Ја сам већ легла. — Имам нешто врло важно да ти кажем. Отвори одмах; не бој се ништа. — Бога ми, ја ти не могу сад отворити. Дођи сутра рано, па ћеш ми казати шта имаш. — Немој бити луда! Кажем ти, ствар је врло важна. Сутра, сутра; вечерас ти никако не могу отв~орити. — У име закона отварај! грмнуше у један мах два строга гласа. То беху Љ.. . и потпоручник жандармски. — Несретнице, ти си ме издала! цикну Илија на Тинку и дохвати са стола свој велики нож и револвер. — Нисам, Илија, живота ми. Онај проклети Љ... Јао пропашћу... бежи брзо у другу собу. Под ударцима кундака врата прскоше у парчад и Љ .. . са потпоручником и још два жандарма, улете у собу. Прва двојица имађаху револвере у рукама, а жандарми беху узели пушке „на руке®. Тинка, бледа као крпа, стајаше на сред собе. — Где је Илија? упита Љ... — Ево ме, псето иолициско, одговори му Илија из друге собе, и у истом тренутку, онако кроз затворена врата, испали на њих неколико метака.