Policijski glasnik

268

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 35

Петра, Манојла и Милоја основ подозрења из § 125. крив. суд. поступка. Истина, један удаљен ос-нов, али је у први мах и он био довољан, да се види, како се сва тројида труде, да дело убиства забашуре, и да са себе скину сваку сумњу и одговорност. Иследник се надао, да ће даљом истрагом доћи до праве и чисте истине. Па онда, окривљени Петар, Манојло и Милоје, нису хтели показати, од куда је те ноћи она крв на рукама Николиним ? Одричу да су Николине руке биле крваве, ма да им је Милена то у очи казала, да су заиста оне ноћи биле Николине руке крваве, и да јој је он казао да о томе ћути. Петар, Манојло и Милоје и то су категорички одрицали, наводећи, да они нису видели крваве руке на Николи, и да је то она •—• Милениј.а — измислила за то, да њих терети, пошто је Никола умро. После испита наредио је капетан да се Петар, Манојло и Милоје држе иод присмотром до сутра, и да буду раздвојени, како се неби могли договарати. Миленији казао је да иде кући. За овим је написао кратко решење у смислу §. 73. крив. суд. поступка, да се изврши претрес у стану окривљених, не би ли се тамо нашли нредмети и ствари које се на казнимо _дело односе као: крваве кошуље, хаљине, оруђа ит.д. Сутра ће извршити »увиђај на лицу места.« Да ли ће бити успеха? Да ли ће се открити овај злочин? Да ли ће се наћи одважан човек, који ће спустити у провалију?.. Све је то занимало капетана. Све је то било остављено — сутрашњем дану.

Ко се само нењао на онај стеновити гребен, према »Девици планини® тај ће знати, какав је то положај. Грдне стене уздижу се целим венцем, а где има мало равни, ту се просуо ситан и крупан камен, преко кога једва газиш. Има доле, местимице, и по мало траве за стоку, нарочито у оној удољици ниже »пропасти.® До тога гребена иде се узаним, кривудавим стазама, које су, рекао би, из камена исечене... Капетан, писар, кмет местни и неколико мештана пењаху се по тим стазама гбре. Пандури су водили Петра, Манојла и Милоја, који обореном главом једва корачаху. Уз ту малу гомилицу пристало је и неколико младића из оближњих села, који су се са друма придружили овоме походу. Гбре, код провалије, био је намештен »чекрк« онако исто како беше капетан нацртао. И ту се стекао народ, да види, шта ће то каиетан да уради. Сви су већ били код нровалије. Капетан пажљиво иосматра околииу. Нигде ништа, што би открило какав траг. Провала дубока. Оно гротло зија као сушти пакао. Страх- човека да ухвати кад у њ погледа. Час пб капетан би бацио крадимице поглед на Петра, Манојла и Милоја. Они беху као утучени. Видело се, како се »дреје« на њима тресу. Дрхтали пу... Капетан ћуташе. У гомили нема тишина. Најзад ће капетан почети, заустављајући често свој поглед на ону гомилу отреситих младића. — Људи! Знате ли за што смо ми овде? Власт има уверења, да се у овој провалији налачи леш једног убијеног човека Петар, Манојло и Милоје почеше јаче дрхтати. То је капетан спазио, али је опет наставио свој говор. — Мени треба човек, који је одважан, и који ће се хтети пустити по овоме чекрку доле у амбиз, да извади леш... Сви ћуте. Капетал настави: — Де, којејунак и срца Јуначкога, нека изађе на среду? Сви опет ћуте. Они младићи погледаху један на другога. — Зар никога нема да нослужи правди ? — Има! викну један од оних младића и устури се пред капетаном. Ја ћу послужити правди и извршити овај посао! Петар, Манојло и Милоје посрнуше. Да их пандури не придржаше, пали би на оно храпаво камење. — Алал ти вера, соколе! викну капетан. У име Божје на носао. Ето ужета, спусти се по њему доле, па, ако нађеш леш, закачи га, за »куку«, дрмни ужетом неколико иута и одмах ћеш бити извучен из тога амбиза. А ти кмете, дед одбери два снажна човека да окрећу »чекрк 8 . Нека буде још који и у „резерви 8 ако се ови уморе. Све то беше о час извршено.

Младић дохвати левом руком уже, а десном се прекрсти и рече: — Помози ми Боже ! Ово чиним за правду и за једног твог »ИКсана«. За тим се дохвати обема рукама за уже и викну: нуштајте !... »Чекрк® се поче одмотавати. Младић тоњаше у провалију, Још му се глава видела, па онда га нестаде. Пред свима зи _ јала је само ова црна пропаст. Уже се одмотаваше све више и више. У народу наста тајац. Беше то тренутак пун страхоте и ужаса. И уже се непрестано одмотаваше. Оно скоро долазаше своме крају, к'ад уједаред олабави, сави се млитаво око осовине »чекрка". То беше знак да је смео младић стао на подлогу провалије. Међу присутнима беше таква тишина, да би се, што но веле, чула мува где прелети... Само тамо, где стајаху она три окривљена, чу се лак врисак. Уједаред задрма се уже. То беше знак да се »чекрк" окреће. Два снажна сељака почеше »чекрк 11 окретати. Зној им је с лица капао као грашак. Заиеше из све снаге. — Помозите људи, сустали смо, викнуше оба у један глас. Прискочише два одморна човека па их заменише. У народу зачу се радостан усклик. На површини провалије појави се младић, држећи се чврсто за уже... За мало, па се виде и нека маса, на којој беху крваве хаљине. То беше леш убијенога Павла...

На крају смо ове наше приповетке. Нетар, Манојло и Милоје признали су дело. Веле, да их је Никола на то наговорио, и да је он био главни кривац, а они само његови саучесници... Спроведени су суду. Судила им је порота. Пресуда је гласила: да се Петар за ово дело казни са 20 година робије у тешком окову, а Манојло и Милоје са по 15 година робије, но као малолетни, без окова. Ту је пресуду и касација одобрила. Добри капетан Д. за свој труд око овога, добио је ■—• пенсију. Тако је код нас ! ИЛИЈА ГАВРИЛОВИЂ (СВРШЕТАК) За Илију настајаху све црњи и црњи дани. Чим је издат од аустро-угарских власти, стављен је поново нод кривичну истрагу: за два бегства и више убистава. »Интересантно је како се по овој ствари ушло у траг злочинцу. Ми ћемо овде само у неколико изнети од чега је нешто већ и у јавности било (у »Правнику« за 1894 годину.) Г. Таса Миленковић, тадањи начелник министарства полиције, као човек који се сав посветио на штудирање зликоваца и извршења кривичних дела у нас, — испитујући убиства последњих година нашао је: да су Тоша Савић, бив. каФ. код »Балкана«, Регина Штимац, жена М. Штимца, бив. мењача на овдаш. желез. станици и Алекса Змијановић, бив. бурмуџија на Варош—Кагшји, —• убијени под једним околностима. Јер, сви троје убијени су ноћу и једним истим оруђем. Два буздована нађена су, један у стану Регинином а други у стану Алексином. Сва три лица ударена су на једно исто место, у лево слепо око. Сва три лица за време извршења убиства имала су уза се нсе и они нису лајали, што су иначе увек чинили према странцима. Осим тога, у руци Регининој нађена је коса убичина. Помоћу мискроскопа прегледана коса је нађена да је плава, и да ће бити од човека око 40 година стара. И лрема томе г. Тасина је комбинација утврђена овако: Убица мора бити развијеи, и имати поуздану руку; по занимању Ј9 морао бити касапин или тако што год који на сигурно удара, ит.н, Ове своје комбинације, г. Таса је саопштио ондашњем управитељу вароши Београда. и у колико је познавао зликовце, скренуо му пажњу на велику вероватност, да је ова убиства могао извршити само Илија Гавриловић, који је већ тада био на робији за друге злочине. Истражни судија, који је ову ствар предузео, дошао је до одличног ресултата. Употребом једног свог полицајца, који је