Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 43

»Јесте појава, али не и тробојна застава. Могли сте знати, да она овде није допуштена.« »Одношаји су ми били са свим непознати, госп. комесару. »Регату" смо јуче приказали овде онако, како смо је ваљада већ сто пута давали у Италији без икаквих сметња." »Тамо вам и за .будуће желим најбољим успех. Овде сам принуђен, да вам, кад не познајете наших одношаја, не дам впше никакве пригоде за сличне несмотрености.® Глумац се трже. »Шта значи то, госп. комесару ? (( „Значи, да сам у том непријатном положају, да вас морам прогонити. Ви ћете још данар оставити варош и нашу државну област. <( »Милостиви Боже!" Млади човек пребледе као криа, дрктавица га нека узе, и, као да хтеде пасти у несвест, брзо се ухвати за столицу, поред које стајаше. ,>Шао ми је, господине, што вам је ова наредба тако тешка, али вас, као странца, не може мимоићи ова поеледица ваше непромишљене радње." »0, то није могуће«, промуца млади човек, као неразумевши моје примедбе. »То би била моја пропаст, несрећа моје браће и сестара, смрт моје матере." »Ви претерујете, и сувише трагично цртате. У вашој отаџбини јамачно имаћете плоднијег поља за делање него у туђини." Глумац се гласно насмеја. „Плодно поље за рад? — Јест, у тавници, која ми је тамо спремљена!" „Како —• вас судови гоне? с< „Само војни суд, али у овом случају то је исто. Ја сам крив за бегство из војске — злочин, који се у Италији казни с пајмање три године затвора. »Ви — бегунац војни?« »Бегунац ! Не хтедосте да чујете до краја моју историју, да познате најжалосиији одељак њен. Да не бисмо по смрти очевој помрли од глади, мати је прибегла некадањој уметности својој. Успеха не беше каквом смо се надали. Њена чувена лепота беше већ прошла, њен глумачки таленат изгубио се у бризи како да се живи; -свет је заборавио некадању Аделаиду Асти, а не могаде се усхићавати више за глумицу, која јадима испијена и већ стара ступа као глумица. Беспримерно ж,ртвујући се, покушаваше она срећу, спуштајући се све више у мање групе комедијаната, па успех опет беше жалостан. Кад једанпут дође у опасност да не могаде нигде бити примљена, стаде преклињати једног импресарија*), да је из милосрђа приброји са децом својој трупи. И одиста, деце ради послуша је и употреби нас одмах у комадима где има дечијих улога, који 1 баш тада беху популарни. Покушај испаде за руком како се ! нисмо надали. Сви показасмо непгго талента за бину, наро- ] чито ја и сестра ми Енрика, ми ускоро постадосмо љубимци публике. Мати беше тиме охрабрена да раскине уговор с импресаријем и да сама, с нама децом као главном снагом, прибере малу дружину, с којом би заузела коју од мањих италијанских бина. Отуд истина не беше бог зна какве добити, али се могло удобно живети. Кад смо одрасли, узесмо веће и стручне улоге, те основасмо СотраЈЈша Уепе21апа, која се, као и још неке италијанске путничке дружине, састојала само из чланова исте породице. Ту ме сн&ђе, за ове околности нарочито, горак удес, да ме као Берсаљца узму у војску. Мојим одласком као да је нестало срећне звезде позоришне дружине моје матере. Није јој испало за руком да нађе замену мени; представе остајаху пусте, моји дођоше до просјачког штапа. Покушаше и последње, да извојују себи бољу судбу у туђини, али и то прође рђаво. То сазнадох из писма, пуног вапаја и очајања материнског, у коме ми она описиваше горку невољу своју и браће и сестара ми тако, да ми се срце цепаше. Очајање ме обузе и, ие умејући ни на шта друго да мислим, користим се повољним случајем који ми се дао, те иобегнем из касарне и, као сваки обичан злочинац, илашећи се дана и кријући се путем, пређем границу, гладан и жедан. Не могу вам описати радост и бол, с којим ме примише моји. Мати је опет добила свога сина, али као — дезертера, ње ради постао је војни бегунац!«

*) 1трге88аг1о је у Италији директор какве позоришне дружине. Од вароши, у којој иамерава представе давати, он добија бееплатно и.ш под закуп локал за то п прибира тога ради «трупу»,

Млади човек покри лице рукама. »А успех тог злосретњег корака?« питах ја, веома потресен живим приказом глумчевим. „Успех до сада, као што сте и сами видели у току нашег гостовања овде, не беше неповољан. Могадосмо живети. Из овога ћете сад, госп. комесару, лако доћи до уверења. да је, у таким околностима, увек далеко морала бити од нас свака мисао, да каквим непромишљеним кораком чинимо немогућим овај и без тога тако критичан положај свој. с< Овом његовом казивању могло се веровати. Свакојако није била искључепа могућност, да је оно, што се јуче догодило, од стране глумаца било срачунато да би се на лак начин задобила иаклоност света једним недопуштеним среетвом; али та сумња ничим иије била доказана, а моје праведпо осећање бунило се да се сатре један' човек на голу претпоставку једну. »Никако није мала одговорност, која ме може снаћи", приметих ја после нешто премишљања, „јер упуства наша у свему што се на политику односи и тачпа су и строга, али ми се чини да ваш положај оправдава изузетак. Јучерањи случај истина мора добити што му по закону нрипада, али казна неће имати последица, које би сте ви веома осетили. Обећајте ми сад, да ћете у будуће клонити се свега, што би могло поновити јучерање немиле сцене. (< Очи младога човека засијаше радошћу. »Дајем вам своју часну реч —- али не, часна реч једног дезертера не значи ништа — кунем вам се успоменом свога оца, која ми је увек била светиња, да вам ни ја ни ко из дружине моје неће никад дати повода да се кајете, што сте овај пут дали мах милости место строгом праву. к Још једно питање. Као дезертеру, вама је затворен повратак у Италију. Наше аустриске провинције језика италијанскога сувише су мале, да би у њима ваше друштво стално могло имати сигурне .зараде. Шта мислите за вашу будућност ?. <( »Ах, госп. комесару, то је питање, које ми већ толико ноћи није дало спавати, ма да наш позив собом доноси да само са данашњицом рачунамо! Шта ће од нас бити, ако у иностранству издаду извори? Божја воља, у Бога се уздамо, који, као што се опет уверих, нас никад са свим не оставља. <(

Од тада су године иротекле. С почетка нисам губио из вида друштво: Сотра^ша Уепемапа, али никад нисам што непријатно опазио. Доцније сам случајно видео из провинциских листова, да гостује на разним местима са више или мање успеха^ најпосле, са свим га изгубих из очију. И случај бих са свим заборавио, као и акте, које је прашина попала у куту регистратуре, али недавно, на начин заиста чудан, кад отпутовах у Италију, нробуди ми се сећање на то. Био сам присутан у Ф. ТеаЈго Ке^о гостинској игри једне нове звезде у Италији, трагичара С. из Америке у улози Отела. Успех, који задоби, беше редак и за саму живу нрироду италијанске публике, али и заслузкен. Уметничка радња госта могла се слободно поредити с приказима славних Росија и Салвинија, а он беше још над њима у колико имађаше сву снагу младости. Представа се сврши по италијанском обичају, тек око пола ноћи и ја бејах у трпезарији баш ири чају, кад неки веома леиушкаст пар уђе у салу и седе за једним столом близу мене. »Гост позоришта: Теа1;го Кедио, велики трагичар С., кога имамо част да примимо у стан <( , шану ми ресторатер. Појмљиво је, да сам с интересовањем посматрао ту нову звезду. Виеок, витак стас, јасно изражена глумачка глава, нешто изанђале оштре црте — гле, ове црте нису ми ненознате, морао сам човека раније видети, свакојако док беше много млађи, одавно ! А — на и он мене гледа изненађено и као да нешто тражи у сећањима својим. Да ли је могуће да се варам ? Брзо решен, устадох и приђох глумцу, најучтивије поздрављајући га. „Извините, имам ли части Етора Асти.... а

дружину. Ова завиои са свим од њега, а он махом има сам у својпм рукама сву артистичку и екопомску управу и'цело продузеће узима на свој ризик и трошак. Г1р.