Policijski glasnik

БРОЈ 43

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

331

Глумац се подиже. „Не, господине, Асти је умро, мора бити овде је у Италији умро, а ја, амерички држављанин С., наследио сам га. Могу вам о њему казати све што желите, а познајем и вас, који сте некада тога сиромаха ослободили једног мучног положаја. Како сам срећан, што вам у његово име могу и опет најтоплије да заблагодарим, да вас уверим, да своју милост нисте излили над човеком недостојним тога. »Честитам из свег срца; данас имадох прилике, да вам се дивим у улози великог уметника. Срећа се, дакле, најпосле насмешила и вама и вашима ? „Да, после тавне ноћи, нађосмо еунчану светлост на оној страни океана, куда смо се окренули, тражећи последње прибежиште. Сваки корак дружине : Сотрадша Уепе21апа тамо беше благословен. Дођосмо до неочекиваних успеха. Моја сестра Енрика задоби срце једног краља железница и постаде му сунруга.® Од тог уаса бејасмо спасени. Браћа ми Исидор и Павле добише добро плаћена места као чиновници железнички, а сестра ми Бетина удаде се за једног богатог Фермера. »А мати?« Неки облак пређе преко лица глумчева. »Она умре. Први лаврови венпи, које сам добио поново појавивши се, а пошто сам се изучио у највећег америчког глумца Б., красе њеп мртвачки сандук. Она умре у миру, јер је умела да осигура својој деци будућност. Видите најмлађу ми сестру Адалгису. Она је сушта подмлађена слика своје матере, мој добри геније." Један поглед у анђелско лице девојке, која стајаше уз глумца, даде ми да појмим, како је могао некада у Мдецима аустриски официр напустити свој чин из љубави и како ј% могао син за своју матер постати бегунац испод заставе. Приближавање нових гостију растави ме од мога усхићавања. То беху књижевници и колеге, који су дошли да учине своје признање и изразе наклоности славном уметнику. Топлим притиском руке опростим се и упутим у своју собу, где написах овај доживљај свој. Он требаше да буде једап нов лист у картограФијама једног полициског чиновника, а и приложак за биограФију једног од најинтереснијих и најславнијих туђоземских уметника из данашњег времена, једног уметника, који за ореол своје славе у највећој мери и има да благодари својој синовљој љубави.

ЋИР ПЕНЧИНО ОТРАДАЊЕ ИСТИНИТ ДОГАЂАЈ У години 188* још је постојала у Београду бакалска Фирма Пчнче НајдановиЛа. Она је радила у Београду све до ире десетак година. Сада ради само у П.... Пре петнаест и нешто више година, у које доба пада и овај догађај, радила је она на велико. Махом су код ње пазаривали трговци из унутрашњости. Код ње је пазаривао и газда Сава Марковић, трговац из Н*. То вам беше понајбоља муштерија ћир Пенчина: ем много троши еспапа, ем за готово пазарује. Ако би се кад што и десило, да газда Сава пазари што на вересију, не би добро ни кући стизао у Н*, а већ би звали ћир Пенчу на пошту да прими аманет, који му газда Сава шаље за измирење свог последњег рачуна. И кад је куповао, дакле, на овако кратак почек, може се рећи, да је у самој ствари куповао и за готово. И тако је газда Сава с пуним правом стекао толико поверења код ћир Пенче, да би му овај и половину своје магазе кредитирао, кад би само он то затражио. Једнога пролетњег дана године 188*, баш на дваестак дана пред Ђурђев дан, добије ћир Пенчо овакво једно писмо : »Газда Пенчо, »Мој прика газда Сава Марковић твоја је муштерија. Знаш га, као што га и сав Н* зна да је трули газда и да је тачан платац. Једва ли ће још тројица четворица бити у Н* као што је он. Али ето десило се и њему, да му је понестало пара, те му, као пријатељу свом, позајмих 3000 дин. на меницу. Утврдисмо рок, кад да ми врати, па ме сад срамота, да му пре рока тражим. Међутим паре ми требају за еспап«. »За то те питам, ћир Пенчо, да ми одговориш: хоћеш ли ти дати мепи за 3000 дин. еспапа на вересију, па да ти ова

меница пријатељ Савина послужи до свог рока за гаранцију. Кад дође рок, да је наплатиш од Саве, који је, као што знаш, тачан на плаћању као сат.® »Одговори па да одмах дођем по еспап. • Павле ПивловпМ. трговац из Н* Тшр Пенчо остави иисмо с меницом у касу и очекнваше на долазак газда Савин, који му јавио беше, да ће тих дана доћи по еспап. И не прође ни три дана, а ево ти газда Саве у дућан ћир Пенчин. Како је он једна понајбоља муштерија био, то је у дућану ћир Ненчином дочекан готово раширених руку. Док су момци паковали еспап за газда Саву, ћир Пенчо је уграбио прилику, да га ирипита за ону меницу и оно писмо, које је добио од Павла Павловића, прике газда Савиног. Газда Сави као не би ни мало по вољи, кад виде своју меницу и кад прочита писмо газда Павлово. — Е скота му његовог! — псује Сава — што ме резили тај човек?' Да ми рече »немам пара С( , па да му дам и пре рока. Него воли рђа тако да се Фали како има моју меницу. — Не мари ништа, газда Саво — стишава га .ћир Пенчо. — Ако само хоћеш, писаћу му нек дође и нек одвоји за 3000 дин. еспапа, а кад дође рок меници, пошљи паре мени. — Оно, баш ако хоћеш, можем му дати еспап слободно. Дужан сам му и платићу о року. — Е па добро и то је свршено! вели ћир Пенчо и задовољно трља руке, што му се указала прилика, да учини једну услугу својој најбољој муштерији, газда Сави из Н*. Еспап, који беше газда Сава одвојио, би потоварен на кола и испраћен за Н*. Газда Саво овога пута оста дужан за еспап, али не много, само 1000 динара. * Не потраја ни два три дана, а ево ти код ћир Пенче и газда Савиног прике, газда Павла Павловића, да види шта је с меницом и с еспапом. г 1гир Пенчо га дочека, као што би и самог газда Саву дочекао : С пуно поверења и пријатељске услужности. И газда Павле узе за 3000 дин. шећера, каве и другог најкурентнијег еспапа. Еспап потоварише на кола и испратише за Н*. * Дође и прође и Ђурђев дан ; дође и прође и рок меници газда Савиној, а ћир Пенча узалуд очекује, какво год писмо од газда Саве из Н*. Нити шиље 1000 дин. за свој дуг, нити оних; 3000. дин. по Павловој меници. Ћир Пеичо се узнемири. »Мора бити да се томе човеку догодила каква несрећа или каква штета у трговини — па се збунио око тога." Тако резонира ћир Пенчо, али седе и ииак написа писмо газда Сави, да му одмах испрати оних 3000 д. по Павловој меници, а 1000 дин.- од еспапа могу, најпосле, остати и на дугу. Али газда Сава не одговори на то иисмо ништа. Ћир Пенчо се још јаче узнемири. Седе и нагшса још једно писме газда Сави. Али и оиет пикаква одговора од њега. У место газда Савиног писма доби писмо од газда Павла Павловића. Овај му писаше: »Ћир Пенчо, »Похитај са наплатом менице, јер је Сава изгубио на једној лиФерацији, па, да Бог да, да не дође под стечај. Него ти не часи ни часа, но тражи наплату — рок је и иначе протекао. Твој искрени пријатељ Павле Павловић трговац.« Ћир Пенчо види да се у слутњи није преварио, да се газда Сави морала десити нека голема неприлика, кад паре не шиље и кад на његова писма не одговара. Газда Сава му је, истина, једна најбоља муштерија и није рад да га вређа, али »ближа је кошуља од аљине«, и он мора гледати на првоме месту, да себе обезбеди, те ти наш ћир