Policijski glasnik

17-2

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СРОЈ 22

спазити! — „Ама шта то бива самном!" Завапи он онет као изван себе. Ту му дође у главу чудновата мисао: да је, може бити, и цело његово одело у крви, да има, може бити, много мрља, него да их он само ме види, не опажа, јер му је посматраље ослабило, расејало се... ум се помрачпо... На једаппут се сети, да је и на кесици било крви. — »Ах! Онда мора бнти, да у џепу такође има крви, јер сам ја тада још мокру кесицу стрпао у џеп! (< Часом изврне он џеп и, — одиста — иа постави је било трагова, мрља! — в Ја, дакле, још нисам сасвим памет изгубио, још је ту, дакле, и расутка и памети, кад ми је самом то на ум допио, кад сам се сам сетио!« помисли ои победоносно, радосно уздахнувши из дубине груди; — »била само грозничава слабост, тренугпо одсуство духа," и он оцепи целу поставу и:1 левога џзпа на панталонама. У том тренутку сунчани зрак осветли његову леву ципелу: на чарапи, која је провиривала кроз ципелу, као да је било такође трагова. Он збаци ципелу: — »Заиста знаци! сав врх од чарапе беше натопљен крвљу;" мора бити, да је онда неопрезно згазио у ону крваву локву... »Али шта да се ради сада с тим? Куда да дене ову чарапу, ове дроњке, џеп ?« Он згужва све то у руци, стојећи на сред собе. — У пећ? Али ће у пећи нонајпре иочети тражити. Да сагори? А чиме ће и сагорети? Ни палидрваца нема. Не, боље је отићи кудагод и све побацати. Да! Боље побацати ! к понављао је, седајући опет на дикан, — „и то одмах, овога тренутка, не окпевајући!...« Али умесго тога, глава му опет клопу на јастук; опет га следи несносна зима; и он опет навуче на себе сиој шињел. И дуго, неколико часова, би му, с времена на време, сенуло у глави, да и ето одмах, не одлажући, ваља ма куд отићи и све побацати, да их више не гледа, брзо... брзо...! с< Ноколико се пута дизао с дивана, хтео би да устане, али није могао. Најзад га разбуди јако куцање на вратима. — Та отвори! Јеси ли жив или ниси? Непрестано чмава! викала је Настасија, лупајући песиицом на врата: — по цео целцати дан спава као пас! Пас и јесте ! Отвори, кад ти кажем. Једанаести је сахат. — А можда није ни код куће, проговори мушки глас. — Ах! то је глас кућњег надзорника... Шта ли ће оп? с< Он поскочи и седе на диван. Срце му је тако ударало да га је чисто болело. — А што се резом затворио? рече Настасија: — гле, молим те, почео се затварати! Да те, ваљда, не украду ? Отвори, главо, пробуди се! »Шта им је наспело? Што ће кућни надзорник? Све се сазнало. Да ли да с.е браним или да отворим ? Нек буде, што буде«... Придиже се, наже се и скиде резу. Цела његова соба била је такве величине, да је било могуће смакнути резу и не дшкући се с ностеље. Он се није преварио: пред вратима су стајали кућни надзорник и Настаеија. Настасија га је некако чудновато погледала. А он погледа надзорника изазивајући и очајно. Овај му, пак, ћутећи пружи сиву, на двоје нревијену артију, заиечаћену простим воском. — Позив, из канцеларије, рече, дајући му артију. — Из какве канцеларије ?... — Па, значи, да зову у полицију. Зна се, каква канцеларија. — У полицију!... Зашто то?... — А откуд ја знам. Траже те, па иди. — Он га пажљиво погледа, осврте се по соби и окрете се да иде. — Ниси се ваљда сасвим разболео ? — примети Настасија, која ннје скидала очију с њега. Кућни се надзорник тако1;е осврте за тренутак. — Од јуче је у ватри додаде она. Он није одговарао и држао је у рукама артију, не отварајући је ; — Та немој устајати, настави Настасија, растуживши се и видећи га, да спушта ноге с дивана. — Ако си болестан немој ни ићи: није тако хитно. А шта тп је то у рукама? Он погледа: у десној руци је имао одсечене дроњке, чарапу и крпу ,од истргнутог џепа. Тако је с њима и спавао. Размишљајући доциије о томе, сећао се, како је и упола бу-

дећи се у грозннци све то у руци снажно стискао и увек тако опет заспао. — Гле, какве је дроњке накупио и сиава с њима, као са благом каквим... И Настасија се затресе од свога болешљивонервознога смеха. Очас гурну он све под шињел и пажљиво стаде мотрити на њу. Ма да у овом тренутку није био богзна како у стању, да потпуно јасно "размишља, али је осећао, да се с човеком неће тако понашати, кад дођу, да га ухватс. — »Али полиција?« — Би ли хтео чаја? Хоћеш ли, да ти донесем ? Остало је... — Не... хоћу да идем; хоћу одмах да идем, гунђао је он, уставши на ноге. — Иди, али нећеш ни са степеница сићи! — Ићи ћу... — Како ти драго. Она оде за надзорником, а он с места притрча прозору, да разгледа чарану и остале дроњке. —• „Има мрља, али се не распознају много; све се упрл,ало. отрцало и већ избелило. Ко унаиред не зна — не би иишта ни приметио. Настасија, дакле, није могла из далека ништа спазити, хвала Богу! <( Затим са страхом распечати позив и стаде читати; дуго је читао и једва најзад разумео. То је био обичан позив из кварта, да дође у данашњи дан, око пола десет, у канцеларију кварталног старешине. »Кад је још то бивало? Никаква ја посла иемам с полицијом! И зашто баш, од једанпут, данас? к мислио је он у мучној неизвесности. — »Господе, само нек се брзо сврши!" Он се хтеде бацити на колена, да се моли Богу, али се и сам насмеја, — не молитви, него себи. Стаде се брзо облачити. „Ако пронаднем, нек нропаднем, све једно! Да ли да навучем чарапу! <( паде му часком на памет, — »још ће се иише упрљати у прашини и трагови ће се изгубити.« Али тек што је навукао, одмах је и скиде с одвра-гношћу и ужасом. Скинуо је, али сетивши се, да нема друге, узе и обуче је оиет и опет се засмеја. — »Све је то погодбено, све је релативно, све су то само голе Форме,® помисли он за часак, али само једним крајичком мисли, дрхтећи, међутим целим телом, — »та ево већ сам је обукао! Ето тиме сам свршио, што сам је обукао!... <( Смех му се, у осталом, на мах, замени очајањем. »Не, немам ја те снаге...« паде му на памет. Ноге су му дрктале. ■— »Од страха,® прогунђа он за се. У глави му се вртело и болело га од грозничаве ватре. — »То је лукавство! То опи хоће да ме замаме лукавством и онда од једанпут да нападну.« нродужавао је он у себи, излазећи на степенице. — Невоља је то, што сам ја готово бесвестап... могу да избрбљам какву год глупост...® На степеницама се сетио, да све ствари оставља онако, у рупи од тапета, — »а можда ће, баш нарочито без њега, и претрести стан, с< помисли и застаде. Али га наједаннут обузе такво очајање и такав, ако би се могло рећи, цинизам према опасности, да он само махну руком и пође даље. »Само да се брзо сврши!...« На улици је опет била несносна врућина; да је бар кап кише пала свих ових дана. И опет прашина, цигла и креч, онет задах из дућанчића и крчама, онет сваки час пијанице, фински торбари и отрцани Фијакери. Супце му јако синуло у очи, тако да му је било тешко гледати и у глави му се сасвим завртело, — оно обично осећање грозничавог човека, кад на једаппут изиђе на улицу жарког сунчаног дана. Дошавши до угла јучерашње улице, он с неким мучним немиром погледа у њу, и на ону кућу... и сместа окрете очи. »Ако ме запитају, ја ћу, можда и казати,« помисли, прилазећи канцеларији. Канцеларија је била од њега удаљена за четврт врсте. Тек што се била преселила у нов стан, у нову кућу, на четврти спраг У пређашњи је стан одлазио једном на часак, али веома давно. Ушавши у капију, он смотри с десне стране степенице, ио којима је силазио мужик с књигом у рукама: »то је сигурно вратар; дакле ту је и канцеларија,« и он се стаде пети уз степенице. Питати није хтео никога ни о чему. »Ући ћу, пашћу на колена и све ћу испричати...« помисли он, улазећи на четврти спрат. (Наотавиће се).