Policijski glasnik

262

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 34

— Та шта ти је?... Што си се узбудио ? Желео је да се улозна с тобом ; сам је зажелео, зато што смо се много о теби разговарали... Ипаче, од кога бих ја о теби толико еазнао?... Славан је, брате, то човек, прекрасан... на свој начин, разуме се. Сад смо пријатељи; састајемо се готово сваки дан. Та ја сам се преселио у овај крај. Ти још не знаш? Тек што сам се преселио. Код Лавизе смо два пут били заједно. Лавизе се сећаш, Лавизе Ивановне? — Да ли сам штогод бунцао ? — Још како ! Био си сасвим изван себе. — 0 чему сам бунцао ? — Е, гле сад! 0 чему је бунцао ? Па зна се, о чему се бунца... Али сад, брате, на посао, да се не би време губило. Он устаде са столице и дохвати капу. — 0 чему сам бунцао ? — Та гледај како је досадан! Ваљда се не плашиш за какву тајну? Не брини се: о грофици ниси ништа казао. Него о неком самсову, па о минђушама, о некаквим ланчићима, па о Крестовском острву, о кућном некаквом надзорнику, те о Никодиму Фомићу и о Иљи Петровићу, помоћнику кварталног старешипе, много је било говорено. А осим тога сте се изволели веома интересовати чак и о својим рођеним чарапама, и то веома! Јадиковали сте: дајте ми, дајте, мојучарапу! Замјетов је сам по свима кутовима твоје чарапе тражио и сам вам је својим чистим, миришљавим рукама са прстењем, предао тај дроњак. Тек сте се тада умирили, и по читаве дане и ноћи предржали сте тај дроњак у рукама, да га није било могуће одузети. И сад ваљда лежи где год код тебе под покривачем. Па си још молио и за ресе са панталона, и то још како тужно. Ми смо се трудили да сазнамо : какве ли су то ресе? Али се ништа није могло сазнати... Е, а сад на посао! Ето овде је тридесет и пет рубаља; од тога ћу узети десет, а тако кроз два сахата донећу ти од тога рачун. За то ћу време известити и Зосимова, та он је и без тога требао одавпо овде бити, јер је већ дванаести час. А ви се, Настењка, док ја не дођем, чешће наврните овамо, ради пића, или чега другог, што зажели... А Пашењки ћу ја одмах и сам казати, што треба. До виђења! — Зове је Пашењком! Ах ти створе лукави! рече за тим Настасија: затим отвори врата и стаде прислушкивати, али није могла издржати, него и сама отрча доле. Њу је већ веома копкало да сазна, о чему он тамо разговара са газдарицом: та и у опште је јасно било. 'да је сасвим била очарана Разумихином. Тек што су се за њом затворила врата, болесник збаци са себе покривач и као полулуд скочи с постеље. Са горућнм, грчевитим иерасположењем чекао је он, да они што пре оду, да би се одмах и сам дао на посао. Али на шта? на какав посао? — то је некако сад, баш као за пакост, заборавио. „Господе! Реци Ти мени само једно: знају ли они о свему или још не знају? А шта, ако већ знају и само се претварају, драже ме, док овде лежим, па тек на једанпут уђу и кажу, да се све већ одавно зна и да они само тако... Ама шта сад да се ради? Ето опет сам, као нарочито, заборавио ; на једанпут заборавио, а сад сам знао!...« Стојао је на сред собе и у страшној неодлучности разгледао је унаоколо ; пришао је вратима, отворио их, прислушкивао : али то није било то. На једанпут, као да се сетио, баци се у угао, где је била рупа на тапетама, завуче руку у рупу, потражи, али ни то не беше оно право. Оде пећи, отвори је и стаде тражити по иепелу: комадићи одсечених реса са панталона и крпе оцепљеног џепа лежали су исто оиако, како их је још онда бацио, дакле није их нико видео! Ту се сети и чарапе, о којој је Разумихин мало пре проповедао. И одиста, ено је, где лежи под покривачем, па дивану, али се од оио доба већ толико истрла и упрљала, да Замјетов поуздано већ ништа није могао опазити. »Ах, Замјетов!... полиција!... А зашто ме зову у полицију? Где је позив? Ах!... ја сам помешао: то су ме онда звали! И онда сам разгледао чарапу, а сад... сад сам био болестан. Иа зашто је Замјетов долазио? Што га је доводио Разумихин?...« мрмљао је он немоћан, седајући опет на диван. „Ама шта је то? Јесам ли још непрестаио у бунилу, или је ово јава? Изгледа, да је јава .. А, сетио сам се: ваља бежати! Брже... бежати, никако друкчије, никако друкчије него бежати!

Да... али куда? А где су ми хаљине? Обуће нема! Узели! Сакрили!... Разумем!... А, гле горњи капут — превидели! Ево и новаца на столу, хвала Богу! Ето и менице... Узећу новац и отићи ћу, па ћу узети други стан, они ме неће наћи!... Јест, а известионица ?.. Наћи ће ме! Разумихин ће ме наћи. Боље је, да сасвим побегнем... далеко... у Америку, па да им се смејем! Узећу и меницу... може ми тамо требати. Шта би још узео? Они мисле, да сам болестан ! И не знају, да ја могу да идем, хе, хе, хе!... По очима сам им познао, да све знају! Само да ми је сићи преко степеница! А шта ћу, ако тамо стоји стража, полицијска?... Шта је ово, чај ? А, ево и пнва је остало, пола боце, хладнога!" Он дохвати боцу, у којој је још било остало пива за читаву чашу, и слатко је испи на душак, као да је хтео угасити какав иламен у грудима. Али пе прође ни један минут, а пиво му удари у главу, и по леђима га прође лака, па, гата више и пријатна језа. Он леже и навуче на себе покривач. Мисли се његове и иначе болесне и несре^ене, почеше све више и више мутити, и у брзо га савлада сап, лак и пријатан. Са уживањем је утиснуо главу у јастук, бол>е се замота меким памучним покривачем, који је сада био на њему у место пређашњег издрпаног шињела, лако је одахнуо и заспао дубоким, чврстим, лековитим сном. Пробудио се, кад је чуо, да је неко ушао к њему; отворио очи и спазио Разумихина, који је био широм отворио врата и стојао иа прагу, двоумећи: да ли да уђе или не ? Раскољњиков се брзо придиже на дивану и погледа га, као трудећи се, да се нечега сети. — А, не спаваш, е, па ево и мене! Настасија, дај овамо тај завежљај! викну Раскољњиков на ниже. — Одмах ће добити рачун... Колико је сахати ? упита Раскољњиков, обзирући се узнемирено. — Душмански си се, брате, наспавао: напољу је већ вече, биће птест сахати. Спавао си више од шест часова... — Господе ! шта ја то чиним !... — Па шта је с тим ? Нека ти је на здравље! Куда се журиш? Да нећеш на какав састанак? Сад је све време наше. Чекам те већ три сахата; долазио сам двапут, ну ти си спавао. Свраћао сам и Зосимову у два маха ; иема га код куће, па нема! Али ништа, доћи ће он!... Излазио сам и својим пословима. Та данас сам се преселио, и то сасвим преселио, са стрицем. Сад је код мене и стриц... Али, до ђавола, сад на посао!.. Дај овамо завежљај, Наотељка. Ево одмах ћемо... А. како се, брате, осећаш? — Здрав сам; нисам болестан... Разумихиие, јеси ли ти овде одавно? — Па кажем ти, три сахата чекам. — Не питам то, него раније? — Како раније? — Откад долазиш овамо ? — Та ја сам ти о томе мало ире приповедао: зар се не сећаш ? Раскољњиков се замисли. Као у сну се само сећао свега пређашњега. Сам се није могао тачно сетити и пигајући је гледао на Разумихина. — Хм! учини овај : — заборавио си. Мени се још мало пре учинило, да ти још ниси сасвим при себи... Сад после спавања биће ти боље... Одисга, много боље гледаш. Не дај се, јуначе! Али, на посао! Ево сад ћеш се сетити. Погледај овамо, човече драги ! Он поче дрешити завежљај, који га је, очевидно, изванредно занимао. — Ово ми је, брате, ако верујеш, особито лежало на срцу. Јер треба од тебе начинити човека. Дакле: да ночнемо одозго. Видиш ли ти ову качкету? отпоче Разумихин, вадећи из завежљаја доста лепу, али у исто време и веома обичну и јевтину капу: Допусти, да пробамо? — Па нека, после рече Раскољњиков, бранећи се мргодно. — Немој, брат Рођо, пе противи се, после ће бити доцкан; нећу засиати целу ноћ, јер сам накуповао без мере, онако од ока. Гледај, молим те! узвикну он победоносио, кад му је пробао : —стоји као наручена! Украс главин, то ти је, брате, најглавнија ствар у костиму, на свој начин препоруке. Зато мој пријатељ Толстјаков мора увек да скине своју капу, кад