Policijski glasnik

ВРОЈ 4?

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

365

Мој ми је пас донесе; али чим узех јаребицу, одох да се извиним за своју непристојност, и да умолим сир Џона Ровела, да убијену тицу прими. Бејаше то крупан човек, косе црвене, таке исте и браде; врло висок и врло развијен; нека врста херкула, херкула мирног и изображеног! Не бејаше у њега ни најмање оне британске укочености. Он ми веома живо заблагодари на мојој пажњи, говореКи Француским нагласком. На крају од једног месеца дана ми се разговарасмо пет шш шест пута. Једне вечери пролажах ја поред његове виле и опазих га, где пуши своју лушу, седећи на столици у свом врту. Поздравих га, а он, кад ме познаде, позва ме да уђем и да попијем с њим чашу пива. Ја се не дадох дуго молити. Он ме дочека са свом пажњом енглеске куртоазије. Похвално се изрази о Француској, о Корзици, и најзад изјави да веома воли ову земљу и ову обалу. Тада му ја ставих веома обазриво неколико питања, интересујући се веома живо за његов живот и његове намере. Оп ми љубазно и без и најмањег немира и устезања исприча, да је много путовао: да је био у Африци, у Индији, у Америци, најзад додаде смејући се: — Имао сам и сувише авантура, оћ! уез. Почех најзад говор о лову. Он ми исприча веома интересантне детаљности о лову на нилске коње, на тигрове, на слонове и чак на гориле. Ја приметих: — Све су ове животиње веома страховмте? Он се насмеја: — Ох! не, најужаснији је човек. Одједанпут прште у грохотан смех; и са великим задовољством настави: — Ловио сам и човека, такође. Потом поче говор о оружју и понуди ме да уђем у кућу, те да ми покаже пушке разнога система. Салон, у који уђох, бејаше обложен црном свилом. По свили бејаху велики жути цветови, извезени златом, који светљаху као ватра. Сир Ровел објасни: — То је јапанска рукотворина. Најзад, нека чудна ствар привуче моје око. Са четвртастог комада црвене кадиФе, одвајаше се нешто црно. Ја се приближих; бејаше то рука, рука човечија. Не бејаше рука некога скелета, бела и чиста, већ црна и исушена, са пожутелим ноктима и огољеним мускулима и са траговима давнашње крви по костима у један пут отсеченим, као ударцем сикире. Око ручнога чланка обавијен грдан ланац, закован и готово срастао са овим незгодним делом тела. Ланац се спајаше са алком, утврђеном за зид; сама алка беше тако јака, да би и слоп могао бити за њу привезан. — Најзад га упитах: — Шта је ово? Енглез мирно одговори: -— То бејаше мој највећи непријатељ. Он бејаше дошао из Америке. Расечен је био сабљом, а пошто му би згуљена кожа оштрим шљунком, осам се дана сушаше на сунцу. Ја додирнух овај остатак људски, који је требао припадати каквом колосу. I Прсти, несразмерно дуги, бејаху одржавани веома развијеним жилама, које подржаваху кајишеви коже. Ова рука, с огуљеном кожом, беше ужасна при погледу, те и нехотице причињаваше помисао, да се овде има посла с каквом варварском осветом. Рекох сир Ровелу: — Овај човек био је сигурно врло јак? Енглез одговори веома нежно: — Аоћ! уез, али ја бејах јачи од њега. Сад сам наместио овај ланац да га држим. Номислих да се шали: Ланац је више непотребан ; рука не може умаћи.

Сир Џон Ровел одговори мрачно: — Често хоће да умакне, ланац је потребан. Погледнух потајно Енглеза, испитујући његово лице, двоумећи : да ли је луд или рђав шаљивац. Али с његовог лица не могох ништа прочитати", бејаше мирно и простодушно. Скренух разговор на друге ствари, и почех се дивити његовим пушкама. Опазих, да три пуна револвера леже на дохвату, као да овај човек живи у сталној бојазни од каквог напада. Одох још неколико пута к њему, па прекидох: а и причања о њему престаше. * Протече једна цела година, кад једнога јутра, при Ђрају новембра, мој ме слуга пробуди и јави ми, да је те ноћи убијен Сир Џон Ровел После пола часа ја уђох у Енглезову кућу с полицијским комесаром и зкандармериским капетаном. Енглезов слуга, уплашен и у очајању, плакаше пред вратима. Ја посумњах с прва на овог човека, али он беше невин. Никада се не могаше наћи убица. Улазећи у собу Сир Цонову, опазих с прва погледа лешину, леђима положену на сред собе. Капут му беше сав исцепан, један рукав готово откинут: сви знаци говораху, да је Сир Ровел издржао ужасну борбу с неким. Енглез бејаше удављен. На његовом црном и надувеном лицу изгледаше исписан ужасан страх. Он међ својим стиснутим зубима држаше нешто. На врату се виђаху пет рупа, за које би се рекло, да су причињене гвозденим јексерима. Врат бејаше сав крвав. Дође и лекар. Он дуго испитиваше трагове прстију на врату; најзад промрмља ове чудновате речи: — Изгледа, као да га је какав скелет удавио. Језа ме свег прође, те и нехотице бацих очи на зид, на место где бејах негда видео ону ужасну руку са згуљеном кожом. Ње не бејаше више тамо. Ланац разбијен, висаше. Сагнух се к мртвацу и нађем у његовим згрченим устима један од нрстију оне ишчезле руке. Прст беше отсечен или, боље рећи, прегрижен баш код другог зглавка. Затим приступисмо констатовању. Ништа се не откри. Ни једна врата не бејаху повређена, ни један прозор не бејаше разбијен, нити и једно парче намештаја покренуто са свог места! Енглезови пси, чувари, не бејаху се будили преко ноћ. Ево у неколико речи исказа његовог слуге: За последњи месец дана његов господар бејаше веома узбуђен. Бејаше примио много писама, тек спаљених. Често у чудноватој јарости, која личаше на наступ лудила, узимаше корбач и шибаше ову осушену и уланчену руку. Он легаше доцкан и веома брижљиво се затвараше. Имађаше оружја увек на домаху. Често ноћу он громко говораше, као да се препире са неким. Ове ноћи, случајем, не бејаше се из његове собе чуо никокав шум, и таман је слуга хтео да отвори прозоре, кад снази сир Ровела убијена. Слуга ни у кога не сумњаше. Ја испричах полицијским чиновницима оно што знађах о сир Ровелу. Поведе ре истрага по целом острву. Ништа се не дознаде. Кад, једне ноћи, три месеца по злочину, сних ужасан сан. Сневах, да гледам руку, ону ужасну руку, како трчи као скорпија или као паук, дуж мојих завеса и зидова. Три пута се будих и три пута поново заспах. Сва три пута сањах тај гнусни остатак, где трчи око моје собе, ступајући прстима као канџама. Сутрадан нађоше на гробљу, на гробу Сир Џона Ровела некакву руку и донесоше је к мени, Не могаше се никако наћи њена друга. јер прста кажипута не достајаше. Ето, госпође, моје историје. Ја не знам више ништа о томе. Даме бејаху застрашене и побледеле Једна од њих повика: —није такав свршетак нити пристаје такво објашњење!