Policijski glasnik

394

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

БРОЈ 51

чно констатује личност умрлога, а увек се докаже да је припадао секти скитача. Но узрок смрти обично се не да констатовати, јер је махом труљење леша већ увелико узело маха. Говорило се, да скитачи удаве своје чланове који су на самрти, да би спасли душу њихову. Нарочито настањени хришћани морају пред смрт поднети ове муке, јер је њима у животу боље ишло него правим скитачима. Убиство се извршује овако: болесник очисти тело своје и обавија се белим оделом; онда га мећу у крај собе, где висе иконе о зиду, па му ту учине крај животу тиме, што један од садруга меће на лице његово узглавник (јастук) и на исти седне. То народ зове црвеном смрти, јер је узглавник боје црвене као и кошуља онога који убија. Први пут је сва ова процедура изашла на јавност у литератури године 1883., али је дуго сматрана само као прича, коју је измислио прост народ. На жалост, све је у најновије доба потврђено. 10. септембра 1895. би нађен у губернији владимирској, у шуми крај села Сибише, леш сељака Андрћје Сорина. Тело беше обучено како сад описасмо. Обдукцијом је констатовано, да је смрт дошла услед асФиксије. Саслушањем жене умрлога сазнало се, да Сорин није умро у својој кући, него код некога Маурина, који је у селу био познат као поглавица скитача. Жена није пуштала у кућу овога, ма да је тражила да види свога мужа на самрти. Из тих околности поротници су узели као доказано, да је Сорин удављен из побуда религиозних. Да би се видело докле Фанатизам може да заслепи људе, испричаћемо једну парницу противу скитача. Године 1897. вршен је попис становништва у свему царству руском. По ономе што смо о догмама скитача казали, могло се очекивати колику ће узбуну начинити та наредба о попису. Но било је горе него што се и мислило. У северном и источном делу царевине секташи употребише све могуће да избегну пописивање, у чему им иђаху на руку за то згодне куће. У губернији херзонској одигра се и једна ужасна драма. У округу тераспољском, на живописној обали Дњестра, живела је у једној кући нека сељачка породица, по имену Ковалев, која припадаше скитачима. Кад се ту чу да ће их чиновници све пописати, сви се становпици узбунише. Скитачка калу^ерица Виталија саветоваше, да сва породица и сви који на том селишту беху, одузму живот себи, да би избегли да на њих антихрист печат удара. И сад наста читав низ самоубистава. Федор Ковалев копао је 23. декембра под једном зградом рупу. У њу је сишло шест л>уди, ио том су је с поља зазидали. 27. декембра сахрањено је других шест људи живих. 13. Фебруара засута су четири лица у једној пећини. Они су мирно лежали у гробу и, док су падали на њих комади земље и камена, дркћућим уснама изговараху молитве Богу. Најпосле, 2 7. Фебруара оде и последња група на смрт. Ковалев је гледао како његова мати, његова млада жена са ситном децом у наручју, како више калуђерица силазе у подрум под његовом кућом. Хтео је и сам умрети са њима, али га силом натераше да остане напољу, да би зазидао отвор. И тако Ковалев једини оста у животу, пошто је поубијао све који му драги беху — 25 људи предани су смрти, а за какву лудост! Још је страшнија и гора секта оних који се одричу свега света и живота. Скитач бежи из вароши, које су антихристом окужене, и иде у пустињу, јер се нада да тамо нађе искупљења, а ови тврде да је нестало доброга на земљи, да је зло све искварило, да је свуда само грех и порок. Смрт је једини спас. Такав песимизам рађа плодове од којих се сви јежимо и крвава дела врло су честа у ових секташа резигнанага или одречника, који се свега одричу и ратосиљају. У губернији владимирској неки Михаило Куртин године 1868. уби свог седмогодишњег дечка, да би га спасао од греховног проклества. И сам је своје дете преживео једва за који дан, јер се у затвору одрекао хране, није хтео ништа узети да једе. Међу овим секташима је сасвим обична ствар не хтети ништа као храну узети и тако се глађу уморити. И данас још у шумама источне Русије (губернија пермска и вјаткаска) може се наићи на мале дрвене зграде што личе на мртвачке сандуке, које ови секташи граде да у њима на последњем часу нађу мира. Чешће ћемо у њима наћи и кога на самрти или

већ мртваца, чија мршавост јасно сведочи, да су ови несретњици изабрали себи смрт да од глади умру са свима страхотним мукама, само да би дошли у рај. Још су ужасније поједине епизоде из прошлости ове секте. Једна је од тих била у губернији саратовској на Волзи. Сељак Алексије Јушекин 1802. год. наговори све знанце своје да се предаду смрти у пламену. Ову безумну реч послуша 80 људи, напусте село и оду у пећинуда сви заједно номру. Срећом суседи дознаду за тај грозан план и ухвате их на месту; али су се будале једва дале одвратити од те намере. Такав их је бес узео, да је један убио своје дете, узвикнувши : „Убијам га ради Исуса! к По том, 25 година живели су мирно, па онда Фанатизам понс^во изби. Син Јушкинов изађе као пророк, те заносним говором својим учини још већу несрећу. 60 људи, и ме1; њима читаве породице, реше се да умру. Одређеног дана започе страшно крвопролиће. Мужеви идоше из куће у кућу и узајамно убијаху један другом жену и децу. Сам Јушекин стајао је у једном амбару и вршио службу џелатску. Убице, свршивши свој крвави посао, долазише њему, метаху драговољно своје главе на пањ и он их одсецаше. На тај начин 35 људи изгуби живот једнога дана. * & * Секта шибаника нема ничег заједничког са хришћанством. Њена су предања накарађивања Јевапђеља, њена етика мегнавина аскетизма и неморала, њена служба Богу полна раздралсљивост до лудила. Секта као да је постала у XVII столећу. Као оснивач јој именује се неки сељак из губерније владимирске, Данило Филиповић. Он је објавио својим присталицама да је Бог Зебаот и да осем њега других Богова нема. Постао је човеком, да би спасао грешни свет. Његове су заповестн у овоме: не пиј никако вино; не дотичи се никад жене, човек и жена да живе као брат и сестра; наука наша да буде тајна према сваком другом са стране. (Свршиће се). • ♦ »—♦ ♦. -— ПОЖЦИЈСКИ РЕЧНИК. Општински послови. Добили смо овакву једну општ. судску радњу. Суду општине рековачке Милутин Симић, из Рековца, дугује нам по отвореном рачуну дин. 83-55 још од годнне 1896. Па како на више наших потраживања неће овај дуг да нам плати, го га тужимо томе суду и тражимо ";да га суд осуди да нам плати горњи дуг, у исто време и положену таксу колико суд буде узео, као и за писање ове тужбе и дангубе 6 динара. За доказ да нам Милутин горњу суму дугује положићемо заклетву, ако тј. он дуг не призна. 29 јула 1899 год. Ионизни Рековац. Ристић и Цветковић тргов. из Рековца. Рађено 31 јула 1899 године у суду општине рековачке. Тужени Милутин Симић из Рековца, на предану тужбу одговори: Тражење тужилачке Фирме застарело је, па тражим да суд исту Фирму од тражења као застарелог одбије, јер и сама у тужби овој признаје, да је издавање по рачуну било још 1896 године. Заклетву нити примам нити дајем, јер јој нема места, а после тога иста Фирма нема ни потврђене књиге за доказ тражења М. Симић. Тужилац Андра на одговор Милутинов рече: Потраживање трговаца наспрам нетрговаца не застарева за 24 год., већ застарева тужба за 1 год. и 1 дан са доказним средством, изводом из тргов. књига, дакле извод из тргов. књига застарева за то време, а тражбина независно од тога