Policijski glasnik

БРОЈ 51

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

39&

не застарева пре од 24 год. Па како се ја овде не служим са доказним средсгвом, изводом из тргов. књига, већ главном клетвом, то застарелости нема места и молим суд да се у суђен.е смора упусти. ' Андра Цветковић. Оверава Председ. суда Н. Н. Рађено 24 августа, 1899 год. у суду општине рековачке. Белешка по спору Ристића и Цветковића, тргов. из Рековца противу Милутина Симића, из Рековца Због дуга. Извиђали су: За председ. суда члан Н. Н. Чланови: Н. Н. Н. Н. Бележио писар Н. Н. На данашње рочиште дошао је тужени Милутин. а тужилачка Фирма није послала ни једног свог члана, но јавила је да, на рочиште не може доћи и тражила да се спор и без ње пресуди. Тужени Милутин изјави: Ја остајем при своме одговору и тражим да се Фирма од тражења као застарелог одбије. Тражим 2 дин. на име дангубе. М. Симић. Оверавају За председ. суда члан. Чланови. Судски разлози: Тражење тужилачке Фирме по § 928 б. грађ. зак. застарело је, јер је давање еспапа туженоме као нетрговцу, учињено по јпризнању тужилачке Фирме још 1896 год. а оваква потраживања по горњем ваконском пропису застаревају за годину дана. На основу овога и § 949 грађ. зак. и § 6, 7, 13 и 23 грађ. пост., суд општине рековачке Пресу1)ује: Да се тужилачка Фирма од свога тражења као застарелог одбије и да плати туженоме један динар дангубе. Тако пресуђено у суду општине реков. 24, августа 1899 год., Бр. 1492. Рековац. За ггредсед. суда члан Писар. " Чланови. Задатак. Општински писари! Шта у овој радњи у опгите педостаје и је ли ова пресуда на закону основана?

Од једног опшгинског нисара добили смо ово питање: Пресудом суда општине кучевске од 1 јула 1899 године Бр. 1945. осуђени су но тужби Николе Јовановића, тежака из Ракове-Баре среза звишког Илија Младеновић, Јова Јанковић и Адам Ђорђевић сви из Раковс-Баре, да се закуну како они нису изгорели керушу тужиоцу Николи са ирућом водом, па онда да се тужилац Никола одбије од тражења а ако се не закуну да плате тужиоцу сви троје керушу по процени вештака у 40 динара. Тужени Адам Ђорђевић изјавио је жалбу на пресуду општ. суда првост. пожаревач. суду а остали нису и првостепени пожаревачки суд одобрио је пресуду општ. суда. Кад је суд позвао тужиоца Николу и тужене да се заклетва над осуђеним изврши, окривљени Илија Младеновић и Адам Ђорђевић нису хтели да се закуну а окривљени Јован Јанковић заклео се је како керушу тужиоца Николе иије он изгорео. Овде је сада у питању, хоће ли окривљени Илија Младеновић и Адам Ђорђевић, платити тужиоцу Николи потпуно

керушу но процени, или по одбитку једне трећине, која би припала на Јована Јанковића, пошто се Илија и Адам нису хтели заклети а Јован се заклео. Пресуда ова, како је изнета, постала је извршна, јер је и решењем првостепеног суда одобрена, као на закону основана. Заклетва је по истој требала бити положена од све тројице тужених, но од њих се само један заклео а друга двојица то нису хтели учинити, дакле они су примили на себе и обавезу да пресуђену накнаду и плате, према чему не може бити овде ни питања, како ће се пресуда извршити, јер то је по све јасно, кад се каже ако се тужени закуну онда се тужилац одбија, а ако се не закуну онда ће платити. Они који се нису заклели плаћају, а онај који је то учинио, скинуо је са себе обавезу. Друга двојица плаћају целокупну суму по пресуди и то солидарно један за другога, тако да ако се од једног неби имало од чега, наплатиће се од другога. 0 ма каквој подели на части за наилату према оштећеном нема места нити о томе може бити и речи при извршењу. Ово је наш одговор и на мишљење општ. писара, које нам је уз ову радњу послао, где он даје своје разлоге, да би пресуду требало извршити тако, да се једна трећина од суме по иресуди треба да одбије на рачун онога, који се заклео ; а остале две трећине да се за оштећеног наплате од оне двојице што се нису хтели заклети. УКРАЂЕНО ПИОМО од Едгара Елан По-а превод с енглеског №1 вар1епИа осИозшз аситте ттш Зепеса. (свршетак) »Видим да сте у завади са неким париским математичарима, али ништа зато продужите само к . »Ја поричем корисност и по томе вредност тога начина размишљања у ма ком другом облику већ у чисто апстрактно логичком. Ја нарочито поричем вредност духа који потиче са математичких студија. Математика је наука о облицима и количинама, математичко мишљење чисто је логичко примењено на облик и количину. Велика је заблуда веровати да су и оне истине којо се зову чиста алгебра апстрактне и опште истине^ И та је заблуда тако огромна да нисам у стању иојмити како је могла бити тако једнодушно усвојена. Математичке аксиоме нису аксиоме вечне истине. Оно што је истинито у односу на релацију — облик и количину — често је веома лажно у погледу на морал, на пример. У овом последњем врло често није истина да делови из којих се нешто састоји одговарају целини. У хемији такође те аксиоме нису допуштене. При оцени побуда лаж.не су такође, јер две побуде, свака од дане вредности, немају неминовно вредност равну суми обеју вредности кад се нађу заједно. Тако је и са многим другим математичким истинама које су истине само у границама релације. Али математичари навиком полазе од тих ограничених истина као да оне имају апсолутну општу важност — као што свет обично мисли да имају. Брајан у својој врло научној „Митологији" помиње један сличан извор заблуда. Он вели да, ма да ми не верујемо у паганске басне и мите ми се сваки час заборавч>амо и нравимо закључке из њих као да су то истините ствариости. Што се тиче математичара који су сами паганци они верују у те басне, и закључци до којих они долазе донесени су не толико на основу слабог памћења колико неком необјашњивом празнином мозга. У кратко, ја још нисам наишао ни на једног чистог математичара коме би се могло веровати изван степена и корена, или кога који тајио не би држао као члан вере да је х г -\-рх апс.олутно и безусловно равно д. Покушајте да примером докажете коме од те господе да се може десити да х г + рх не буде равно д, и кад сте му показали шта мислите, умакните што брже из његовога домашаја, јер сумње нема он ће нокушати да вас бије. »Хоћу да кажем то к , настављаше Дипен, док се ја мирно смејах на његову последњу примедбу, »да је министар био само математичар, преФект не би имао потребе да ми испуни овај чек. Ја сам га познавао и као песника и као математи-