Policijski glasnik

БРОЈ 2

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Какв.е дубоке жалости, какве увреде ерца, скривена очајања, какве ране без пребола доведу до самоубиства оне људе, који су сретни? Тражи се, уображава се љубавна драма, подозрева се на губитак у новцу и како се никад ништа тачно не открије, све се заврши са речју »тајна®. Дошло нам је до руку писмо нађено на столу једног од ових „самоубица без узрока,« иисано последње ноћи, иоред напуњеног револвера. Ми га читамо са иитересовањем и пажњом. Оно не открива никакву од великпх несрећа, које се редовно траже после ових очајних догађаја, али оно показује лагану последицу ситних тајних живота, кобан (Фаталан) растрој једног усамљеног бића, коме су све сањарије излаиеле и даје разлог овим трагичним свршецима, који ће разлог они, што су осетљиви и нервозни, сами разумети. Ево тог писма: »Поноћ је. Чим свршим ово писмо убићу се. Зашто? Нотрудићу се да то кажем. не за оне који ће читати ове редове, но за ме самога да бих појачао моју решеност и слабу смелост да бих се унео у нужност овог несрећног чина, који сб не да одлагати. Рођен сам и однегован од простих родитеља, који вероваху у све. И ја веровах као они. Моја сањарија трајаше дуго. II последњи дроњци сад ће се сами поцепати. Неколико година већ пролази кроза ме једна чудновата појава. Ма шта било у животу, што ми некад светљаше као зора, све ми је сад бледо. Све ми излази пред очи као ненасита прождрљивост, па и прави разлог љубави обљутавио ми је и саму појетску нежност. Ми смо вечне играчке глупих уобразиља и иревара. и уживамо што их једнако понављамо. Спарећи већ ја се реших да узмем учешћа у ужаоној тајанствености ствари, у бескорисном напрезању, у сујетном очскивању, кад ми овог вечера и по вечери једна нова светлост показа све као ништавило. Пређе ја бејах весео. Све ме очараваше: жене које пролазе, изглед улица, место где сгановах, па се интересовах и за крој мог одела. Али се ионављање тих визија сврши и срце ми се испуни умором од досаде — као глумцу који свако вече у једно исто позориште улази. Сваки дан у један исги час ја се дижем од пре 30 година, и, у једној истој гостионици опет пре 30 година једем у исте сахате и из истих судова, које ми само разни служитељи доносе. Покушао сам да путујем. Усамљеност, која се трпи у непознатим местима, поплаши ме. Ја сам се осећао тако сам и тако мали, да се одмах вратих и уватих пут кући. Али и неизмењива Физиономија мог намешгаја, који је пре 30 година на истом месту, похабаност Фотеља које сам запамтио као нове, задај мог стана (јер свака кућа с временом узима нарочити мирис) задавали су ми свако вече гадну одвратност и стана и тужну ноћ да овако живим. Све се непрестано и жалоеио понавља. Једиако и па исти начин, долазећи кући, ја отварам браву, где и увек налазим машине, први поглед по мојој соби, кад се фосфор запали, истакну ми жудњу, да скочим кроз прозор, да тако свршим и да се отресем ове монотоније, коју никад не остављамо. Сваки дан, бријући се, осетим, неутољиву жељу да се закољем; и моје лице, увек исто, кад га понова видим у огледалу са сануном на образу, више нута ме жалосно расплаче. Ја не умем више'да се нађем пред људима које некад са задовољством сретах, или што их знам, или што знам шта ће ми рећи и шта ћу им одговорити, или што сам уочио њихове укалупљене мисли и тегобу њиховог разлагања. Свакога је мозак као циркус, где се вечно обрће какво јадно и уапшено кљусе. Ма каква била наша напрезања, наша тумарања, наша одупирања граница је свему блиска и заокружена непрекидношћу, непредвиђеним испустом и без улаза у незнаност. 'Греба се мотати, мотати увек са истим идејама, истом забавом, истом шалом, истим навикама, истим убеђењима, истом заситошћу. Магла овог вечера беше страховита. Она застре булевар и гасне тамне лампе изгледаху као свеће, које се само пуше. Један терет, тежи но обичан, обеси ми се о врат. Ја га вероватно, рђаво сварих. Да, добро је варење све у животу. Оно задахњује веш-

тину, оно креће љубавне жеље у младих људи, лепе идеје у мислилаца, оно заноси радошћу да се живи за сваког и оно допушта да се млого једе (то је још највећа срећа). Рђав стомак води двоумици — експтицизму, неверовању, ствара ружне снове и жеље за смрћу. Ја сам то врло често приметио. И не бих се можда убио кад бнх ову вечеру добро сварио. (Овршиће ое).

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Јефта УгричиЈ. 35 У овај мах је Пољељка свлачила малога брата, који је целога дана био кењкав, да га метну у постељу. Очекујући да му се пресвуче кошуљица, коју је требало ноћу опрати, дечко је седео на столици ћутећи, са озбиљним изразом, усправно и непомично, са опруженим ножицама унапред, чврсто једну уз другу стиснутим, петама окренутим на видик, а лрстима раздвојеним. Он је слушао, шта је мамица говорила са сестрицом иапућивши усне, разрогачивши очи и не мичући се, једном речи баш онако, као што обично треба да седе свн паметни дечаци, кад их свлаче за спавање. Од њега још мања девојчица, у правим ритама, стајала је уза застор и чекала, да на њу дође ред. Врата за степенице су била отворена, да би се колико толико одбранило од облака, дуванскога дима, који су продирали из суседних одаја и сваки оу час нагонили бедну јектичавицу на дуг и тежак кашаљ. Катарина Ивановна као да је ове недеље још јаче ослабила, а црвени колутови на њеним образима горели су још јасније него пређе. — Ти нећеш вероватп, тп не можеш себи ни да представиш, Пољењка, — говорила је она ходајући по соби, — како смо ми весело и сјајно живили у кући код татице, и како ме је овај пијаница уиропастио и све вас упропашћује! Тата је био цивилни пуковник и готово већ и губернатор; требао је само да учини још један корак, јер су сви њему трчали и говорили: „Ми вас већ тако и тако сматрамо, Иване Михаилићу, за свога губернатора.® Кад сам ја... К-хе! Кад сам ја... К-хе, К-хе, К-хе... о, проклети животе! узвикну она, искашљујући се и дохвативши се за груди: — кад сам ја... ах, кад ме је на поеледњем болу... код предводитеља... видела кнегиња Веземељнаја, — која ме је доцније благословила, кад сам пошла за твојега тату, Н оћо , — одмах запитала: »Да није то она мила девојчица, шго је оа шалом играла на крају школске године?®... (Ту руну треба ушити; ево узми иглу, иа одмах прикрпи, како сам те учила, а сугра... К-хе!... сутра... К-хе, К-хе К-хе! горе ће још исцепати! викну она, једва дишући)... —• Онда још тек што беше дошао из Петрограда камер-јункер кнез Шчегољски... одиграо са мном мазурку а сутра-дан је хтео да дође да ме испроси; али сам ја сама заблагодарила најлепшим изразима и рекла, да моје срце одавно припада другоме. А тај други је био твој отац, Г1ол>о, татица се страшно љутио... ...Је ли вода спремна? Дела, дај кошуљицу; а чаранице?... Лидо, окрете се она малој кћери, ти ћеш већ тако без кошуљице ове ноћи спавати; »како знаш... и чарапице остави на страну... Да се заједно опере. Што тај одрпанко не долази, пијаница једна! Кошуљу је, откад је само носи, начинио као какву отирачу, и сву је ноценао... Сад бих све заједно опрала, да се не мучим две ноћи узастопце! 0 Боже!... К-хе, кхе, к-хе, к-хе! Опет!... ...Шта је то ? узвикну она, погледавши на светину у предсобљу и на људе, који се прогураваху у њену собу с неким теретом. — Шта је то? Шта то носе?... Господе Бозке! — Где да га спустимо? питао је полицајац, осврћући се унаоколо, кад су већ довукли у собу окрвављеног и онеевеслог Мармеладова. — На диван! Положите га управо на диван, главу ево овамо, показивао је Раскољњиков. — Прегазили га на улици! Пијанога! викну иеко из предсобља. Катарина Иваповна стајала је сва бледа и тешко је дисала. Деца се преплашила. Мала Лидочка вриснула, притрчала Пољењки, обухватила је и задрхтала целим телом.